ДАМЊАНОВИЋ, Милан

ДАМЊАНОВИЋ, Милан, естетичар, универзитетски професор, преводилац (Смедеревска Паланка, 20. VII 1923 -- Београд, 27. VII 1994). Школовао се у више места службовања свога оца лекара: Приштини, Книну, Ћуприји, Пироту, Охриду, Пожаревцу и Нишу. Матурирао је у гимназији у Нишу 1943. и као скојевац био заточен (1943--1944) у логору Црвени крст код Ниша. Студирао је филозофију и психологију у Београду и Загребу. Током студија предавао је психологију у више средњих школа у Нишу (1948--1950). Дипломирао је 1950. у Загребу на групи за филозофију. Након дипломирања предавао је филозофију и психологију у Вишој мешовитој гимназији у Нишу (1950--1951). Студије филозофије наставио је у Бечу (1955--1957) где је и докторирао 1957. тезом о Конраду Фидлеру. Предавао на Војној академији у Београду (1957--1959), те био виши научни сарадник на Институту за друштвене науке (Одељење за филозофију) у Београду (1960--1964). Предавао је и Историју филозофије на Филозофском факултету у Сарајеву (1964--1972), а упоредо и на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду (1968--1972). Од 1972. до 1976. предавао на ФФ у Нишу, а од 1976. до пензионисања 1989. био професор на Факултету ликовних уметности у Београду. Академске 1960/61. био на шестомесечном студијском боравку у Бечу, а 1962/63 (Фордова фондација) на истраживачком раду у Берлину. Академске 1986/87. био гостујући професор у Сигену (Немачка) и у САД (у оквиру Фулбрајтовог програма). Од 1978. до пензионисања био је професор естетике и на Факултету музичких уметности у Београду, а од 1989. водио је последипломске студије естетике на истом факултету. Оснивач је Друштва за естетику Србије (1980) и његов председник (1980--1994). Био је један од копредседника и организатора IX међународног конгреса естетичара у Дубровнику (1980), члан Извршног одбора и други потпредседник Међународног удружења за естетику, члан Међународног комитета Грчког хуманистичког друштва за филозофију у Атини, члан Америчког друштва за естетику, члан Председништва Међународног друштва за дијалектичку филозофију (Societas Hegeliana), оснивач и члан Хегеловог друштва у Београду. Био је главни уредник часописа Књижевна критика (1972--1984), главни и одговорни уредник Мале библиотеке Универзитета уметности у Београду. Главно подручје истраживања му је естетика, а бавио се тумачењем новијих појава (Проблем експерименталне методе у естетици, Бг 1963; Струјања у савременој естетици, Зг 1966), као и трајних питања ове дисциплине (Нацрт једне философије песништва, Бг 1971; Порекло уметности као филозофски проблем, Бг 1981; Естетика и стваралаштво, Сар. 1988). Бавио се уз то и марксизмом, класичном немачком и савременом филозофијом, посебно феноменологијом и филозофијом егзистенције. Приредио је тематски број „Феноменологија данас" часописа Дело (1974, 11), као и књигу Феноменологија (Бг 1975) за коју је написао увод и коментаре. Био је један од уредника и аутора одредница за Речник књижевних термина (Бг 1985). Веома плодан аутор, чија библиографија прелази 850 јединица. На ФФ Московског државног универзитета „Б. М. Ломоносов" 1983. одбрањена је дисертација о Д. естетичким погледима. Превео је више значајних књига са немачког језика (Хусерл, Лукач, Хартман, Фидлер).

ДЕЛА: Естетика и разочарање, Зг 1970; Суштина и повест, Бг 1976; Место теоријског рада у оквиру Универзитета уметности, Бг 1976; Историја културе са принципима излагања и тумачења, Ниш 1977; Рационалност против рационализма, Сар. 1984; Феномен филм, Бг 1985; Опхођење са многострукошћу, Бл 1990; Ка естетоумију. Од Доситејеве теорије укуса до модерне естетике, Бг 1996.

ЛИТЕРАТУРА: Ка филозофији уметности. У спомен Милану Дамњановићу, Бг 1996.

И. Марић