ДАМЈАНОВСКИ, Божидар

ДАМЈАНОВСКИ, Божидар, сликар, графичар (Скопље, 12. IX 1947). Дипломирао 1972. на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Недељка Гвозденовића. Постдипломске студије на истој академији завршио 1975. у класи Раденка Мишевића. Члан је УЛУС-а од 1972, а од 1995. има статус истакнутог уметника. Са скопским Републичким заводом за заштиту споменика културе радио је између 1965. и 1975. на цртању и рестаураторско-конзерваторским радовима у Стобима, Вељуси, Баргали, Водочи и Светој Софији у Охриду. Приредио је велик број самосталних изложби и учествовао на многим колективним међународним изложбама у градовима бивше Југославије, али и у Њујорку, Вашингтону, Лос Анђелесу, на Куби, Кипру, Малти и Новом Зеланду, у Манили, Женеви, Истамбулу, Минхену, Паризу, Каиру, Амстердаму, Москви, Пекингу, Токију, Сиднеју, Риму, Атини, Лондону и др. Осим у београдским музејима, његова дела налазе се у приватним и јавним збиркама у земљи и иностранству (Португал, Немачка, Француска, САД, Канада, Мексико, Јапан, Енглеска, Грчка, Аустрија, Холандија, Исланд). За два платна Слика у слици (1977), које је радио заједно са Александром Цветковићем, поделио је награде стручног жирија и публике београдског 18. Октобарског салона (1978), а за заједничку слику Параметар универзума (1978) уручена им је прва награда за сликарство 2. Бијенала југословенске уметности у Њујорку (1980). Д. је добитник Откупне награде за цртеж Музеја града Нирнберга (1979), Политикине награде за ликовно стваралаштво из Фонда „Владислав Рибникар" (1981), награде Галерије „Лазар Возаревић" за цртеж (1984), дипломе Милене Павловић Барили (1985), награде за сликарство „Бели анђео" (1986), Гран-прија интернационалног бијенала минијатуре у Горњем Милановцу (1996) и награде „Остен" Светске галерије за уметност цртежа (2010). Жири од девет ликовних критичара и историчара уметности доделио му је 1996. Повељу за избор у 15 најзначајнијих сликара с краја ХХ в. Д. је један од првих наших постмодерних уметника, представник нове фигурације и претеча обнове слике или уметности цитата. У његовом ликовном поступку супротстављено је вечито и пролазно кроз романтично сећање на врхунска ремек-дела историје уметности. Концептуално поређење два различита и привидно недодирљива света спаја магични или метафизички реализам испуњен јетким хумором и упозоравајућом али увек добронамерном иронијом. Серија препознатљивих уметничких дела као симбола светских цивилизација честа су у позадини пластичних женских актова рађених по природи. Пећински цртежи, египатски хијероглифи, грчки рељефи или Леонардов аутопортрет конфронтирани су са неким од трагова данашњице. Дословно цитирање ликовних остварења из минулих културних и стилских епоха заједно са лепотом сликане материје плене и покрећу неочекиваним спојевима (милешевски Бели анђео -- птичје перо). Било да сукобљава или упоређује, Д. отиске или додире у времену назива симболима прошлости и садашњости, сећањима, паралелама или заменама присутности. Убедљивим и изненађујућим минималистичким интервенцијама уметник продире у простор посматрача, покрећући га на размишљање о границама људске моћи, као и о суштинским питањима ко смо, одакле смо и куда идемо.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Рајчевић, „Божидар Дамјановски", Уметност, 1979, 66; М. Бошњаковић, Дамјановски, Цветковић, Мојовић, Рајчевић, Чачак 1980; С. Степанов, „Аналитичко ликовно казивање: записи о Божидару Дамјановском", Домети, 1982, 29; Божидар Дамјановски: слике и објекти, Бг 1985; З. Божовић, В. Чолић, Разговори о уметности, Бг 1989; Група аутора, Антологија српског сликарства друге половине ХХ века, Бг 2004.

Љ. Н. Стошић