ДАМЈАНОВИЋ, Миодраг

ДАМЈАНОВИЋ, Миодраг, генералштабни бригадни генерал (Алексинац, 16. I 1893 -- Хановер, Немачка, 4. VIII 1956). Завршио Нижу (1912) и Вишу школу Војне академије (1923). Преведен из пешадије у артиљерију 1913. Завршио генералштабну припрему и преведен у генералштабну струку 1926. Похађао 1927. курс за пуковнике и генерале у Версају и обуку у Марсеју. Унапређен је у чин потпоручника 1912, поручника 1913, капетана 1915, капетана I класе 1918, мајора 1920, пуковника 1929. и генерала 1937. У рат 1912. ступио је као наредник питомац, био је водник, потом ађутант пука, а у саставу Шумадијске дивизије учествовао у борбама 1913. на Злетовској реци, Рајчанском риду и Дренку. У рату 1914. био је водник Шумадијског артиљеријског пука, а од 1915. у Комбинованом одреду Одбране Београда, потом у крагујевачкој ПА батерији. После ратова био је 1919. командир батерије у 4. пуку хаубичке артиљерије у Загребу, потом на школовању и усавршавању. Био је у служби у Ђенералштабном одељењу Министарства војске и морнарице (1926), в.д. начелника Штаба Дунавске дивизијске области у Београду (1927), Штаба команде Зетске дивизијске области на Цетињу (1928), потом у секретаријату Савета земаљске одбране. Био је начелник Штаба команде Дунавске дивизијске области (од 1930), војни изасланик у Мађарској и Аустрији (1930--1932), начелник Штаба команде Савске дивизијске области у Загребу, помоћник начелника Штаба Команде ваздухопловства у Новом Саду (од 1932), командант 1. ваздухопловног пука (1935), помоћник начелника Ђенералштаба Ваздухопловства војске (1936), начелник Штаба Ваздухопловства (1937), Оперативног одељења Главног генералштаба (1938) и Штаба III армијске области у Скопљу (1939). Предавао је тактику на Војној академији (1926--1931). У Априлском рату био је начелник Штаба 3. групе армија код генерала Милана Недића. Пуштен из заробљеништва маја 1944. на тражење М. Недића и постављен за његовог шефа кабинета, а био је и члан Војног савета. По договору, прешао код Драгољуба Михаиловића, а децембра 1944. у Сокоцу био постављен за помоћника Михаиловића у штабу Врховне команде (ВК). Повукао се преко Босне на запад. Од 1945. био је командант свих избеглица које су прешле из Босне и Словеније на запад и бивших ратних заробљеника у логору Еболи (Италија), а потом је прешао у логор Гросенброде (Немачка) под заједничком „Командом југословенске кр. војске". Био је председник „Удружења бораца Драже Михаиловића", које је 1949. формирано у Западној Немачкој и објављивало лист Равногорски борац. Нове југословенске власти су га у одсуству прогласиле ратним злочинцем, али га је после разматрања његовог случаја британска влада обавестила маја 1948. да је ослобођен оптужби и слободан. За заслуге у ослободилачким ратовима добио је две златне и једну сребрену медаљу за храброст.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица 75. годишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992; М. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2004; К. Николић, Генерал Миодраг Дамјановић 1893--1956, Лондон 2008; С. Ц. Ћирковић, Ко је ко у Недићевој Србији 1941--1944, Бг 2009.

М. Бјелајац