ДАМЈАНОВ, Сава

ДАМЈАНОВ, Сава, историчар књижевности, књижевник, универзитетски професор (Нови Сад, 29. IX 1956). Студије југословенских књижевности и српскохрватског језика завршио на Филозофском факултету у Новом Саду 1980. На матичном факултету запослен од 1983, магистрирао 1986. и докторирао 1996. Биран у сва звања, а за редовног професора 2006. Предаје српску књижевност XIX в. и креативно писање прозе, а гостовао на многим славистичким катедрама у Немачкој, Италији, Пољској, Словачкој, Словенији, Македонији, Мађарској, Украјини. Био главни и одговорни уредник часописа Свети Дунав (1995--2000). Као проучавалац књижевности Д. је систематски спроводио поступке деконструкције уобичајених модела тумачења дела из прошлих епоха. Студијом Корени модерне српске фантастике (Н. Сад 1988) осветлио је феномен фантастике у српском предромантизму, те показао у каквим се облицима јавља у роману, епском песништву, драми и књижевно-научним врстама. Његово истраживање фантастике супротстављало се доминантном миметичком и реалистичком стваралачком начелу, а обухватало је писце у распону од Ј. Рајића и Д. Обрадовића па до М. Павића и епохе постмодерне. Новије облике фантастике приказао у антологији Постмодерна српска фантастика (Бг 1994; проширено издање и на украјинском језику, Лавов 2004). Други ток интересовања водио је Д. ка истраживању језикотворства у српској књижевности, а у том погледу је највише пажње посветио делу Ђ. Марковића Кодера. У студији Кодер: историја једне рецепције (Бг 1997) испитао је начине критичког разумевања Кодеровог дела, а у низу појединачних расправа о овом писцу указивао је на аспекте тога дела који га чине модерним и авангардним. Трећи ток његових истраживања односи се на еротски дискурс у српској књижевности. Радећи на пројекту Српско грађанско песништво (Н. Сад 1988), Д. је приредио антологију Граждански еротикон (Ниш 1987) са текстовима из Ерлангенског рукописа, песмарицa А. Милетића, В. Јовановића, А. Бана, као и из дела Ј. Мушкатировића, М. Максимовића, С. Текелије, В. Стојадиновића Чикоша и др. Бавио се приређивањем текстова XVIII и XIX в., као и документима о животу у Новом Саду истог периода (и Л. Мустеданагић (прир.), Нови Сад -- земљи рај, I--II, Пан. 2003--2004). Књижевнокритичка делатност Д. усмерена је ка препознавању оних дела (Д. Албахари, М. Вуковић, В. Ћургус Казимир, С. Басара, М. Пантић, Ф. Петриновић, Ђ. Писарев, Н. Митровић, В. Пиштало и др.) која су иновацијама у форми отварала постмодернистичке поетичке перспективе. Сабране студије изашле су му под насловом Српска књижевност искоса I--V (Бг 2011--2012). Д. и сам пише особену приповедну прозу (Колачи, обмане, нонсенси, Бг 1989, пог. И. Негришорац; Причке, Бг 1994; Повести различне, Н. Сад 1997, пог. Т. Росић; Ремек-делца, Бг 2005; Историја као апокриф, Зр. -- Н. Сад 2008; Итика Јерополитика@Вук, Зр. 2014), засновану на наглашеном истраживању у форми, са многим поступцима графостилематике и визуализације текста (фотографије, колажи, цртежи и сл.). Поигравајући се разним типовима дискурса, те комбинујући језик херметичке и мистичке традиције са језиком телесности и еротизма, скаредности и опсцености, он непрестано тежи естетским прекршајима, језичким играма и хумору. Добитник награда „Лаза Костић", „Сретен Марић", „Тодор Манојловић" и др.

ДЕЛА: проза: Истраживање савршенства, Бг 1983; Глосолалија, Н. Сад 2001; Порно-литургија архиепископа Саве, Зр. 2010; студије: Шта то беше млада српска проза?, Бг 1990; Ново читање традиције, Н. Сад 2002; Ерос и По(р)нос, Бг 2006; Апокрифна историја српске (пост)модерне, Бг 2008.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Иванић, „Одбрана фантастике", КН, 1989, 796; Т. Росић, „Фантастика као деконструкција", Књижевна реч, 1989, XVIII, 341; М. Пантић, Александријски синдром 2, Бг 1994; М. Павић, „Нов поглед на Кодеров статус у српској књижевности", ЗМСКЈ, 1999, XLVII, 1; С. Владушић, На промаји, Зр 2007; П. Палавестра, Историја српске књижевне критике, Н. Сад 2008; В. Гордић Петковић, Форматирање, Бг 2009; А. Татаренко, Поетика форме у прози српског постмодернизма, Бг 2013.

И. Негришорац