ДАЛМАТОВ, Василиј Пантелејмонович

ДАЛМАТОВ, Василиј Пантелејмонович, глумац, редитељ (Одеса, 1845 -- Петроград, 1912). Познати руски глумац чији је псеудоним Далматов подсећао на Далмацију и српско порекло. Право презиме било му је Лучић. Његов отац Пантелејмон Лучић, имућни трговац и бродовласник, настанио се у Одеси, помагао је руској војсци за време кримског рата, а касније био и градоначелник. Глумчев брат Иван Лучић био је питомац Ришељевског лицеја у Одеси, а погинуо је 1885. у одбрани Севастопоља. Литерарно надарен, инспирисан животом провинцијских позоришта, Д. је писао драме, есеје, приповетке, приче аутобиографског карактера (приповетка У предворју храма). Као млади члан позоришта „Јужна путујућа трупа" из Одесе обављао је различите послове. Под псеудонимом Чудин, запослио се 1869. као суфлер и глумац приватног позоришта у Минску. Висок растом и изразито мршав, добио је надимак „Васја Мотка". У московском „Позоришту за све" радио је 1873--1875, а 1877. прешао у Пензу где је деловао као глумац, редитељ и продуцент. Ту је био чест гост у кући имућног власника фабрике пића чији је син обожавао његове приче о позоришту. Касније ће тај дечак постати познати петроградски редитељ Всеволод Емиљевич Мејерхолд и говорити да је управо Д. први у њему пробудио сценску машту. За три године у Пензи, Д. је сазрео као уметник, позивао афирмисане глумце из Москве на гостовања, обогатио репертоар актуелним комадима савремених аутора, побољшао техничке услове и писао новинске чланке о позоришту. Потпуно посвећен позоришту, снизио је цене улазница и давао представе за народ, а уз оперете и водвиље приказивао и класике А. Н. Островског, Ј. Н. Соловјева, А. Ф. Писемског, Ф. М. Достојевског и др. Као глумац, постигао је велик успех у драмама Островског улогама Тељатова (Уклети новац) и Миловидова (Уносно место). Као већ познат глумац 1884. дебитовао је у престоничком Александријском театру у улози Хљестакова (Н. В. Гогољ, Ревизор). Једна од његових најомиљенијих улога је Кречински у комедији Свадба Кречинског А. Сухово-Кобилина, у којој је демонстрирао своју уметност глумачке трансформације. Био је омиљени глумац младога А. А. Блока, а В. Е. Мејерхолд га је веома ценио и ангажовао у својим представама. На сцени није желео да изгледа стар, болестан, ружан, чак ни онда када то улога захтева. Понекад је то мењало концепцију представе, изазивало побуну колега, редитеља, доводило до скандала. Д. је био руски глумац, али сећао се и земље одакле је потекао. У време српско-турског рата у Пензи је за Црвени крст сакупљао одећу, обућу и друге потрепштине, те слао као помоћ Црној Гори. Београд је посетио тек 1903. Лично никада није говорио о свом пореклу сматрајући да је довољно то што је садржано у његовом псеудониму.

ЛИТЕРАТУРА: „В. П. Далматов", Трговински гласник, 1903, 113; А., „Василије Пантелејмонович Лучић Далматов", Позоришни годишњак Срп. Краљ. народног позоришта, 1911--1912; Ј. Ракитин, „Сто година Александријског театра", Политика, 1932, 8757; Р. Белић, „Славни руски глумац Далматов и његова љубав према Далмацији", Ново доба, Сплит, 1933, 21; С. Батушић, „Неколико података о руском глумцу Василију П. Далматову", Хрватско коло, 1950, 1; Ј. Љ. Ракитин, „Василиј Пантелемонович Далматов. Славни руски глумац српског порекла", Наша сцена, 1953, 57--58; А*. Кугель*, „В. П. Далматов", у: Театральные портреты, Ленинград  1967; А. Я. Альтшуллер, Театр прославленных мастеров, Ленинград 1968; „Глумац Василиј Далматов (1845--1912)", Театрон, 1991, 75/76/77.

Д. Чолић Биљановски