ДАЉСКО ВЛАСТЕЛИНСТВО

ДАЉСКО ВЛАСТЕЛИНСТВО, феудални посед карловачких митрополита. Настало је када је 15. VII 1706. цар Јозеф I доделио патријарху српском Арсенију III Црнојевићу насеља Даљ, Бело Брдо и Борово са неколико пустоселина (Церић, Маринци, Мочари, Кечинци и Ловас) и прекодунавском риболовном баром Жива. Процењено је да годишњи приход од поседа износи 2.283 форинте, што је чинило 6% од укупне капиталне суме од 38.050 форинти, колико је износио државни дуг према патријарху. Властелинство није додељено патријарху и његовим наследницима на челу црквене организације Срба у Хабзбуршкој монархији у вечни посед (jure perennali) него условно, до исплаћивања дуга (jure inscriptitio). Структура државног дуга Арсенију III Црнојевићу је сложена, а највећи његов део чинила су дуговања за раније додељени посед Сирач, који је владар дао патријарху 1695. као обештећење за изгубљене приходе и резиденцију у манастиру Пећка патријаршија. Патријарх није званично уведен у посед Сирачког властелинства -- томе су се противиле војне власти у Славонији, а и сам патријарх је закључио да додељени посед не одговара његовим потребама. Због тога је затражио да му се додели други посед у Угарској, чија ће приближна вредност одговарати вредности Сирача (20.000 форинти). Уважавајући његову молбу, владар му је 1697. доделио посед Сечуј са неким пустарама. У уживању овог властелинства ометала га је једна угарска племићка породица, која је тврдила да полаже наследна права на поменути посед, што је успела и да докаже пред комисијом Дворске коморе у Бечу. Због тога је патријарху 1702. наређено да напусти Сечуј, али уз обавезу државе да му пронађе и да на коришћење посед сличне вредности. Српска црквена јерархија придавала је велик значај питању доделе феудалног поседа патријарху. Рачунало се да ће он постати његово званично седиште, пошто би било сасвим непримерено да патријархова резиденција буде на поседу неког другог феудалног поседника. Трагање за одговарајућим поседом било је отежано устанком Ференца Ракоција, али је патријархово сврставање на хабзбуршку страну на почетку устанка допринело да цар 1706. реши да му додели Даљ са околним селима, као компензацију за Сирач и Сечуј, али и неколико неисплаћених годишњих накнада на име еквивалента за црквену десетину од Срба у Хабзбуршкој монархији. Послови око пописа Д. в. и утврђивање његових међа довршени су 30. IX 1706, када је оно званично предато патријатрху Арсенију III Црнојевићу. Међутим, он је непун месец дана касније умро у Бечу, а Дворска комора је преузела управу властелинством до избора новог старешине црквене организације Срба у Хабзбуршкој монархији. Са таквом праксом настављено је и касније, па је Д. в. у време упражњености митрополитске столице доспевало под коморску управу. Новоизабраним старешинама Карловачке митрополије је заједно са потврдом њиховог избора потврђивано и право на Даљ, a изузетак је направљен само после избора београдског митрополита Мојсија Петровића за старешину Карловачке митрополије и стварања Београдско-карловачке митрополије 1726. Њему државне власти нису дозволиле да уђе у посед Д. в. све до 1729, а тада су од њега тражиле да за коришћење овог поседа плаћа Дворској комори аренду од 1.300 форинти годишње.

Када је патријарх Арсеније III Црнојевић добио Д. в., оно је било слабо насељено и имало је само 196 сељачких домаћинстава. Међутим, у наредних петнаест година број домаћинстава повећан је на 320. Премда се између 1721. и 1745. са већине властелинстава у Славонији и Срему становништво исељавало, број сељачких домаћинстава на Д. в. био је и даље у порасту. Захваљујући томе, на њему је повећан и број пореских сесија, које су биле основа за одређивање новчаних обавеза сељака према земљишном господару (земљарина и откуп од работе) и држави (контрибуција). Према коморском попису из 1745, Д. в. је спадало у пет највећих феудалних поседа у Вировитичкој жупанији, јер је имало 343 сељачка домаћинства и 96 пореских сесија. Оне су митрополитима доносиле 1.056 форинти годишње од земљарине и откупа од работе, али су они, поред тога, имали и значајне приходе од житне и винске десетине и давања у закуп малих регалних права (право крчмарења, држања месница, риболова и млинова).

После доношења урбара царице Марије Терезије из 1756, извршена је нова подела земљишта, а начин на који је спроведена урбаријална регулација имао је врло тешке последице по каснији положај сељака на Д. в. Урбаром су властелинства обавезна да сељачким домаћинствима поделе довољно земљишта за обраду, како би од њих могла да издржавају породицу и извршавају пореске обавезе према властелинству и држави. Прописано је да пореска сесија има 24 јутра оранице и осам коса ливаде и да се од ње властелинству даје три форинте земљарине и 48 радних дана ручне работе. Пошто су сељачки поседи обично били мањи од пореске сесије, они су прерачунавани на њене идеалне делове (од 1/8 до 7/8). Сви сељаци који су имали 1/8 или више делова сесије спадали су у категорију сесионалиста, а они са мањим поседом у катогорију инквилина. Премда на Д. в. није недостајало обрадиве земље, тамошњим сељацима подељенa је као сесионално земљиште само једна шестина укупне површине властелинства. Због тога је само 189 породица добило довољно земље да буду сврстане у категорију сесионалиста, док су чак 294 породице сврстане у категорију инквилина. Сва преостала земљишта су после регулације постала алодијална својина властелинства. Није јасно како су сељаци пристали на такву расподелу земљишта, али се претпоставља да је на то утицала чињеница што им је управа властелинства дала у закуп део алодијалних земљишта под врло повољним условима. Жалбе на урбаријалну регулацију дошле су касније, када су погоршани услови закупа земљишта у поседу властелинства и када је на властелинству започета интензивнија алодијална производња. Међутим, тада се више ништа није могло променити, па су сељачка домаћинства на Д. в. по величини својих сесионалних земљишта спадала међу најсиромашнија у Славонији и Срему.

Карловачки митрополити су управљање Д. в. обично поверавали својим ближим сродницима или особама од посебног поверења, али су управници властелинства, упркос томе, често чинили злоупотребе и наносили штету митрополитима и поданицима. Митрополит Вићентије Јовановић Видак решио је 1778. да се оно даје у аренду. Први арендатор био је некадашњи „народни секретар" Павле Ненадовић, на којег је митрополит пренео сва овлашћења земљишног господара уз годишњу закупнину од 7.500 форинти. Пошто је прекомерно оптерећивао сељаке, посебно работом, сеоске општине су против арендатора поднеле тужбу државним властима. Постојала је опасност да урбаријални спор нанесе штету угледу митрополита, па је 1784. он морао да раскине уговор са П. Ненадовићем и пристане да се властелинство уступи у аренду сеоским општинама уз плаћање закупа од 7.500 форинти. Оне су га држале у закупу до 1792, када је митрополит Стефан Стратимировић решио да преузме непосредно старање о господарењу властелинством. Од тада започиње период интензивних сукоба сељака и сеоских општина са властелинством и његовим земљишним господарем, првенствено око права коришћења и закупљивања алодијалних земљишта.

В.ојин С. Дабић

Током првих деценија XIX в. посед властелинства значајно је проширен на бивше крчевине, а управа је настојала да самостално привређује, уместо да земљишта даје у закуп. Изграђене су нове привредне зграде, започела је озбиљнија пољопривредна производња, унапређени су риболов, винарство, сеча шуме и производња у циглани. До 1828. изграђено је здање митрополијског двора (летњиковац српских митрополита-патријараха). Саборна црква Св. Димитрија обновљена је 1837. а освештана 1840. У другој половини XIX в. резиденцијални комплекс је дограђиван и обогаћен уређеним дворским парком. Властелинство се развило у значајан центар културе, просвете и привреде, и постало друга најбитнија митрополијско-патријаршијска резиденција после Сремских Карловаца. Митрополити су са добра убирали значајне приходе и, по правилу, за непосредне управнике-инспекторе постављали своје рођаке. Становништво насеља која су била у склопу властелинства константно се увећавало: Даљ (1808 -- 2.890 становника; 1910 -- 6.088, међу којима 3.654 православних), Борово (1811 -- 1.754 православних становника; 1905 -- 1.820), Бијело Брдо (1811 -- 1.600 православних становника; 1905 -- 1.957).

Ширење поседа и напуштање политике давања земље у закуп узроковали су дуготрајан спор са сеоским становништвом (немири 1806. и 1848/49). Компромис из 1812. предвиђао је да се већи комплекси крчевина упишу на властелинство, уз обећање да ће сељацима бити вечно уступљени у повољан закуп (потврђено уговором 1818). Када је 1838. истекао уговор, сеоске општине су безуспешно тражиле ревизију и упис земљишта као сесије. Народно-црквени Сабор је 1865. прогласио властелинство за митрополитско народно-црквено добро, а Суд седморице у Загребу је 1872. дефинитивно одлучио у корист Митрополије. Крајем XIX в. препирке око земљишта биле су део сукоба српских политичких странака и црквених власти око контроле фондова и добара српске народно-црквено-школске аутономије. Током доминације радикала на Српском народно-црквеном Сабору (1902--1910), Саборски одбор је преузео контролу над митрополијским добрима (Манастирска уредба 1907/1908). Управу радикала пратиле су многобројне оптужбе за корупцију и странчарење, а прокламовано правило предности закупа за сиромашне сељаке није испоштовано.

Н.ино Делић

ИЗВОРИ: Библиотека Српске патријаршије у Београду; Архив Хрватске у Загребу; [А. Рајачић], Протакъ за Нешто о станю Дальског спахилука, Н. Сад 1867; Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века, Ср. Карловци 1902; Ј. З., Постанак српског народног добра као поседа српске патријаршије у Даљу, Белом Брду и Борову, Ср. Карловци 1910.

ЛИТЕРАТУРА: С. Гавриловић, „Даљско властелинство карловачке митрополије (Од краја XVIII столећа до револуције 1848--49)", ЗМСДН, 1967, 47; Л. Ракић, Радикална странка у Војводини (до почетка XX века), Н. Сад 1975; „Манастирска уредба (1908)", ЗМСИ, 1983, 27; С. Гавриловић, „Настојања патријарха Арсенија III Чарнојевића око права на десетину и земљишни посед (1690--1706)", ЗМСИ, 1996, 53; „Даљско властелинство Карловачке митрополије", у: Студије из привредне и друштвене историје Војводине и Славоније од краја XVII до средине XVIII века, Н. Сад 2006; В. Љ. Ћеримовић, Сремски Карловци и Даљ, Престолни центри Карловачке митрополије, Бг 2007; Ч. Оцић, „Даљ: Кратка повесница", у: Стваралаштво Милутина Миланковића, Бг 2009; В. Љ. Ћеримовић, „Православна црквена порта Храма Светог великомученика Димитрија у Даљу", ЗМСЛУ, 2012, 40.

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)