ДАЉ

ДАЉ, село у Хрватској, на источној периферији Славоније, изграђено на десној обали Дунава, на дилувијалној тераси на око 90 м н.в. Припада Осјечко-барањској жупанији и Општини Ердут. Центар општине, с којим је повезан локалним путем, налази се око 20 км према североистоку. Д. се помиње у време турске владавине, 1663, као земљано утврђење -- паланка. Успостављањем аустријске власти у Славонији крајем XVII в. овамо се насељавају Срби, као већинско, и Немци, као мањинско становништво. Временом су се досељавали и Хрвати. После Велике сеобе Срба (1690) и напуштања Сентандреје српски патријарх Арсеније III Чарнојевић добио је 1706. од аустријског цара Јозефа I Д. са околином (око 25.000 јутара плодне земље). Ту је основао Даљско властелинство, а пренета је и патријаршијска столица, која је ту остала све до пресељења у Сремске Карловце. За само 30 година број становника Д. се упетостручио. Храм посвећен Св. Димитрију подигнут је 1715 (довршен 1799) као Саборни патријаршијски катедрални храм. Нови монументални храм подигнут је на темељима старог из 1799. Храм је демолиран 1942. и оштећен 1991. Капела Успења Пресвете Богородице, позната и као Даљска водица, подигнута је 1758. Ова капела била је прва српска црква порушена у НДХ 1941. После рата је обновљена. Основна школа у Д. почела је с радом 1715. или 1731, 1734. отворена је гимназија, 1861. читаоница, 1877. Српско певачко друштво „Лира", а 1879. и Ватрогасно друштво. То је пратио развој ратарства, виноградарства, занатства и услужних делатности. Током II светског рата српско становништво је страдало -- на споменику жртвама усташког терора у Д. уписано је више од 300 имена. Године 1991. село је имало 5.515 становника, од којих су 2.882 (52,3%) били Срби, а 2001. 4.689 становника (2.528 или 53,9% Срба). У северном, старијем делу села улице имају радијалан, а у јужном делу линеаран распоред. Северозападно од села је железничка раскрсница пруга из правца Осијека, Богојева и Вуковара. Крај села се налази циглана.

М. Грчић

На подручју Д. пронађени су трагови живота у праисторији и римском периоду. Први пут је поменут у изворима 1471, када је припадао Вуковарској жупанији. Током османске владавине (1521--1687) у насељу су већином живели становници муслиманске вероисповести (200 кућа, наспрам 25 православних и шест римокатоличких). Након слома османске власти, муслиманско становништво се иселило у северну Босну, а дошли су насељеници из Срема, Бачке и Босне. Према подацима из 1697, у насељу су живели само Срби. Од 1706. даљско властелинство, које је обухватало варош Д., село Трновац (Бијело Брдо), варош Борово, Церић и напуштена села Кечин и Ловас, уступљено је патријарху Арсенију III Чарнојевићу од стране цара Јосифа I на име дуга од 38.675 форинти. Властелинство је обухватало преко 25.000 катастарских јутара плодне земље, а о њему су од тада бринули архијереји Карловачке митрополије. Православна црква у Д. је изграђена 1715, али је касније настрадала у пожару. У време митрополита Павла Ненадовића (1749--1768) саграђена је капела Успења Пресвете Богородице на Доброј Води код Д. (1758). У време митрополита Стефана Стратимировића (1790--1836) саграђена је нова Саборна црква Великомученика Димитрија (1799), довршен је Патријаршијски двор и капела Светог архиђакона Стефана при двору (1828). На српском народном сабору 1865. даљско властелинство је проглашено патријаршијским народноцрквеним добром. У Д. је 1877. основано Српско певачко друштво „Лира", а деловали су и Културно-уметничко друштво „Бранко Радичевић", Добротворна задруга „Српкиња" и Српски соко. Д. се налазио у оквирима Аустроугарске све до 1918, када је постао саставни део југословенске државе. Аграрном реформом након I светског рата од Патријаршије је одузето око 4.000 јутара земље. Административно је најпре припадао Осјечкој области (до 1929), затим Савској (до 1939), па Хрватској бановини (до 1941). Током II светског рата припадао је НДХ, прецизније Великој жупи Барања. У том периоду потпуно су уништене јеврејска и ромска заједница у граду, а страдали су и Срби. Капела на Доброј Води порушена је 1941, а изнова подигнута 1946--1948. Након рата Д. је до 1962. био општинско средиште (обухватао је насеља Ердут, Аљмаш, Бијело Брдо и Сарваш). Међунационални проблеми су дошли до изражаја 1. VIII 1991, када је у сукобима између мештана српске националности и припадника Министарства унутарњих послова и Збора народне гарде било више погинулих и рањених. Те године Д. се нашао у оквирима САО Славонија, Барања и Западни Срем, а када је ова инкорпорирана у оквире РСК, био је у њеном саставу, поново као општинско средиште. Ердутским споразумом из новембра 1995. формирана је Прелазна управа Уједињених нација (УНТАЕС), захваљујући чијем раду је област Источне Славоније, Барање и Западног Срема интегрисана у оквире Републике Хрватске. Од 1991. Д. је издвојен из Сремске и прикључен обновљеној Осечкопољској и барањској епархији СПЦ. Средиште нове епархије је у Патријаршијском двору у Д.

М. Гулић

Због путева који спајају Славонију, Бачку, Барању и Срем патријарх Арсеније III изабрао је Д. за седиште митрополије, а због дугова бечки двор му је 1706. поклонио властелинство у Д. које је 1918. делимично, а после 1945. потпуно подржављено. У Д. је 1828. изграђен Патријаршијски двор. Почетак манастира представља изградња капеле 1758. на Доброј води, а до тога је дошло заузимањем и материјалним учешћем митрополита Павла Ненадовића. Место је већ имало дугу култну традицију јер се народ окупљао на празнике Рођења (8/21. септембар) и Успења Пресвете Богородице (15/28. август) и апостола Јуде (19. јун / 2. јул). Манастир је једнобродна грађевина скромних димензија са звоником на западном делу. Резбарени иконостас осликали су 1760. Димитрије Бачевић и његов ученик Теодор Крачун. Капела је 1896. детаљно обновљена трошком патријарха Георгија (Бранковића), а 1899. Ђура Пецић урадио је зидни живопис и пресликао иконостас. Плоча на капели сведочи о обнови и исказује захвалност становника Д. патријарху Георгију. Капела је поново обновљена и освећена 1928, а заузимањем даљских богомољаца уз два Богородичина празника служено је и на Преображење (6/19. август). Већ првих дана усташке државе НДХ капела и звонара до темеља су порушене, а материјал и драгоцености су разнети. Нешто мало икона и инвентара враћено је после рата. Нов храм саграђен је 1946--1948. на старим темељима, а звонара као посебан објекат. То је једнобродна грађевина с крстом у основи, тремом на западној страни, полукружном олтарском апсидом и четвртастим певничким простором, с осмостраним кубетом. Унутрашњост је живописана. Зидан је циглом и покривен бакарним лимом. У манастир је усељено сестринство. У оквиру манастира је Чардак на Водици који је на лековитом извору из римских времена подигао патријарх Јосиф Рајачић, а 2000. је обновљен. Изграђен је и конак за монахиње, купљено је 1,65 ха земље, а 3,05 ха добијено на поклон.

Р. Милошевић

ИЗВОРИ: Попис становништва, домаћинстава, станова и пољопривредних господарстава, 31. ожујак 1991. Становништво према народности по насељима, Зг 1992; Република Хрватска и Домовински рат 1990--1995. Документи, I, Оружана побуна Срба у Хрватској и агресија оружаних снага СФРЈ и српских паравојних постројби на Републику Хрватску (1990--1991), Зг 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Љ. Кашић, Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији, Зг 1988; М. Костић, Иконостас капеле Успења Богородице у Даљу, Н. Сад 1994; Д. Живанов, Иконостас капеле Св. архиђакона Стефана у Даљу, Н. Сад 1995; М. Ђ. Балић, Заштита културних и природних добара Српске области Славонија, Барања и Западни Срем 1992--1996, Вуковар 1997; Ј. Козобарић, „Српска православна парохија у Даљу крајем године 1931", Љетопис Српског културног друштва „Просвјета", Зг 1998; Енциклопедија православља, I, Бг 2002; Лексикон насеља Хрватске, Зг 2004; Ч. Оцић, Нешто о Даљу, Бг 2004; А. Ђурановић, Српска православна парохија у Даљу, Даљ 2007; В. Љ. Ћеримовић, Сремски Карловци и Даљ. Престолни центри Карловачке митрополије, Бг 2007; Ч. Оцић, „Даљ: кратка повесница", у: Ч. Оцић (ур.), Стваралаштво Милутина Миланковића, Бг 2009; Први шематизам Епархије осечкопољске и барањске, Даљ--Бг 2009; В. Љ. Ћеримовић, „Скрнављење и препород митрополијско-патријаршијских структура у Даљу", у: М. Будимир (ур.), Грађански рат у Хрватској 1991--1995, IX, Бг 2013.