ДАЈБОГ

ДАЈБОГ (Дабог, Дажбог), у словенској митологији Сварогов син, бог Сунца, који дарује богатство, благостање и срећу. Дрвени идол овог божанства стајао је на брду у Кијеву, заједно са идолима Перуна, Хорса, Стрибога, Семоргла и Мокоши. У српском предању помиње се под именом Дабог или Д. и сматран је господаром земље, „царем на земљи", богом злата и сребра и заштитником ковачa jeр их је према предању научио занату. Под утицајем хришћанства, Д. је поистовећен са нечистим силама и ђаволом. Након прихватања хришћанства, функције Д. пренете су на велике хришћанске свеце (Св. Јована, Св. Саву, Св. Арханђела Михаила, Св. Ђорђа, Св. Николу, Св. Мрату). Једна од Д. хипостаза је вероватно и Вид**,** божански видар чије је име сачувано у великом српском празнику Видовдану (28. јун). Веселин Чајкановић повезује Д. са Св. Савом и његовим атрибутима попут вука и штапа. Према предању Св. Сава чини све оно што је према старословенској митологији чинио Д. -- путује по земљи, заводи ред и благостање, учи народ како да оре, копа, прави сир, меси хлеб, а коваче да кују вруће гвожђе итд. У српским скаскама Д. се јавља као највећи божји противник. Тако у једној скаски чије се порекло везује за Мачву, Д. је „цар на земљи" и прождире душе, док се у другој, из Босне, уместо Д. појављује Св. Арханђео Михаило. У Банату се приповедало о његовим моћима и ритуалном исцељењу душевних болесника. У народном предању често се може уочити да ђаво носи име Даба, Дабо или Хроми Даба. Осим тога Д. је сматран и богом вукова, што га повезује са хтонским божанством. Вукови су се сматрали инкарнацијом душа. Према веровањима и народним предањима, Д. је био и бог ситне стоке. У једном породичном предању са Косова наводи се да је Даба прапредак, а да у свакој генерацији има по један сакат, тј. с неком телесном аномалијом, што је ознака обележја митског претка.

ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, Мит и религија у Срба, Бг 1973; Ш. Кулишић, Н. Пантелић, П. Ж. Петровић, Српски митолошки речник, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001.

В. Марјановић