ДАЈБАБЕ

ДАЈБАБЕ, манастир на југозападној падини Дајбапске горе, изнад јадранске магистрале, 4 км пре уласка у Подгорицу, са храмом Богородичиног успења формираним у пећини. Име је добио по истоименом селу у непосредној близини. После Острога највећа је светиња и најпосећенији манастир у Црној Гори. По предању потиче из времена Св. Саве, а пронашао га је и обновио 1897. преподобни Симеон (Поповић). Претпоставка је да се овде подвизавао зетски епископ Никифор, ученик Св. Саве. За подвиг је изабрао пећину у голом, каменитом брду, коју су он и његови монаси дотерали, украсили иконама и снабдели потребним инвентаром. Никифор је ту живео у духовном созерцању, умро и био сахрањен. Пећина је временом затрпана и заборављена. Васкрсавање манастира почиње последње деценије XIX в., а везано је за визиjе сеоског дечка Петка, што је побудило интересовање Симеона (Поповића), управника Монашке школе у Острогу. Продавши очевину, откупио је поменуто земљиште, подигао колибу и живео као пустиножитељ. После дужег копања нашао је у стени три дворане у виду крста и схватио да је то тражени храм који подсећа на катакомбе првих хришћанских векова. Највећу дворану, неправилног облика, преуредио је у храм, што је она свакако била и раније. Сам је урадио или набавио опрему за храм, осликао је иконостас и живопис. Ликовне представе на сувом малтеру приказују свеце, Св. Петра Цетињског, а у своду су Христос и Богородица у медаљонима. Његов живопис је скромних квалитета, невешт и доста оштећен деловањем дима од свећа и пећинске мемле, али и због лоше подлоге. Округлу дворану с леве стране уредио је за исповедаоницу, а десну за хранилницу светих моштију. Испред пећине поставио је 1908. пространи трем, на чијим су крајевима била два звоника и два конака за смештај десетак људи. Преко трема који је везивао звонике и преко саме стене ставио је кров повезавши их тако у једну целину и заштитивши их од невремена. За себе је опремио ћелију до које се стизало подземним пролазом. Освећење храма посвећеног Богородичином успењу извршио је 1897. митрополит Митрофан Бан. У земљотресу 1979. трошни објекти су порушени, надзидани део конака постао је неупотребљив, али пећина није оштећена. Благословом митрополита црногорско-приморског Данила срушен је доњи конак и изграђен нов, обновљени су звоници, доведена вода и изграђена чесма.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Поповић, „Манастир Дајбабе", Нови источник, 1936, 4; М. Јасимска, „Дајбабе", Гласник СПП, 1940, 13; В. Ивошевић, „Манастир у Пећини", Весник СУЈ, 1954, 129; Љ. Павићевић, „Манастир Дајбабе", Весник СУЈ, 1970, 498; Т. Пејовић, Манастири на тлу Црне Горе, Н. Сад -- Цт 1995.

Р.адомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)