БУХАЧ

БУХАЧ, буваћ, бухара (Tanacetum cinerariifolium), вишегодишња зељаста биљка из породице главочика (Asteraceae). Цела биљка је сребрнасто-сивкасто до сивкасто-зеленкасто длакава. Стабло је високо до 50 цм. Листови су двоструко перасто дељени. Цваст је главица, појединачна. Спољни језичасти цветови главице су бели, женски, унутрашњи цевасти, жути хермафродитни. Плод ахенија са секреторним јамицама. Папус је у виду узаног кожастог венчића. Ендемична биљка Далмације и приобалног дела Албаније. Расте на топлим кречњачким камењарима до 1.600 м, обично у нижим зонама, често на ободима медитеранских жбунастих заједница. Изузетно је цењена биљка за добијање природног инсектицида из сасушених цветних главица и плодова. Основни инсектицидни састојци б. су естри пиретрин I, пиретрин II и цинерин. Најјаче дејство има пиретрин I. Делују врло ефикасно и брзо на нервни систем адултних и ларвених стадијума инсеката и других бескичмењака, али могу бити отровни и за рибе, док су нешкодљиви за птице и сисаре, укључујући и човека. Лако се природно разграђује, нaрочито на светлости. Дуго времена после II светског рата био је запостављен и потиснут синтетичким и опасним инсектицидима, када је скоро прекинуто сакупљање б. са природних станишта у приморју. Као делотворан и по човека нешкодљив инсектицид данас је све више у употреби, па се највише плантажно гаји у Африци (Кенија, Танзанија), Еквадору, Калифорнији и Аустралији, док је данас производња пиретрина из природних популација у Јадранском приморју у потпуности замрла.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Туцаков, Лечење биљем, фитотерапија, Бг 1990.

В. Стевановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)