БУВЕ

БУВЕ (ред Siphonaptera, старији назив Aphaniptera), ситни, бескрилни, бочно спљоштени инсекти који се хране крвљу сисара и птица. У свету је познато око 2.400 врста. Поред директне штете коју наносе сисањем крви животиња и човека, изазивају надражаје коже и преносе проузроковаче разних обољења. Тело бува је чврсто, снабдевено бодљама које су окренуте према назад што им омогућава пролажење кроз длаку и перје. Глава је мала с кратким пипцима. Усни апарат је за бодење и сисање. Ноге су дуге и снажне, прилагођене за скакање. Врстa Pulex irritans може да се одбаци 20 м у висину и преко 33 м у даљину. Б. се развијају потпуним преображајем. Одрасли живе обично годину дана и могу поднети дужи период без хране. Женка полаже јаја на домаћина или на местима где има органских материја у распадању. Ларва је безнога, црволика, са округластом главом и дугим длакама по телу. Храни се органским материјама у земљишту, становима или гнездима животиња. Претвара се у лутку у свиластом кокону. Трајање једне генерације код човечје б. (Pulex irritans) износи 4--6 недеља. Обично су активне дању. Нису специфичне за поједине домаћине, па тако врсте Ctenocephalides canis и C. Felis, које се масовно размножавају на псима и мачкама, могу напасти и човека, а могу се наћи и на глодарима и другим животињама. Врсте рода Ceratophyllus (C. gallinae и др.) нападају живину. Најпознатије врсте које нападају човека су Pulex irritans и Xenopsylla cheopis, која с пацова преноси на људе бактерију Pasteurella pestis, изазивача куге. У Србији се истраживањем ових инсеката бавио познати таксоном и стручњак светског реномеа, Јулијус Вагнер, први професор ентомологије на Пољопривредно-шумарском факултету у Београду 1920--1930.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Танасијевић, Б. Илић, Посебна ентомологија, Бг 1969; Н. Танасијевић, Д. Симова Тошић, Посебна ентомологија, II, Бг 1985; П. Вукша (ур.), 50 година универзитетског образовања у области заштите биља -- фитомедицине, Бг 2009.

Р. Петановић