БУРЛЕСКА

БУРЛЕСКА (ит. burlesco: шаљив, враголаст), књижевно-сценска врста грубе комике, блиска фарси, травестији, пародији, гротесци, карикатури. Карактеристична је по тежњи да исмије класичне, етаблиране или помодне вриједности, односно дјела таквог статуса, али и да изазове смијех средствима грубе комике. Позната историја јој сеже до антике, кад су јој предмет била Хомерова дјела. Богате облике добиће у сукобу са средњовјековним догматизмом, а нарочито у периоду ренесансе (Рабле, Гаргантуа и Пантагруел), барока и просветитељства. Трагови бурлескног стила и става појављују се у српској писаној традицији у XVIII в., у бесједама Гаврила С. Венцловића; видније мјесто имају у хумористичко-карикатуралним сценама из Доситејевих дјела (Живот и прикљученија, 1783) и у грађанској поезији. У фолклорној традицији овој форми су блиске шаљиве и шаљиво-пародичне народне пјесме и приповијетке, посебно опсцене садржине из заоставштине Вука С. Караџића и каснијих збирки прозе (Ф. С. Краус). Од фолклорних врста поскочица је по ставу, стилу, рјечнику и садржини најближа б. Највише бурлескних текстова или сцена и одломака настаје у комедиографској и хумористичкој литератури: кратки комади Ј. С. Поповића и дијелови његовог Романа без романа (1838); бурлескним стилом и сценама истичу се Нушићев роман Општинско дете (1902) и Аутобиографија (1924), поред његових хуморески, сатиричних и шаљивих приповиједака, те великог броја сцена у комедијама. Хумористичка периодика је такође богат извор текстова бурлескног склопа (посебно Стармали Ј. Јовановића Змаја, Н. Сад 1878--1889), с подвалама, подметањима, замјенама, грубим реакцијама и одговарајућим стилско-језичким цртама. Најпознатији је посебан текст ове врсте Бурлеска господина Перуна бога грома Растка Петровића (Бг 1921), шаљиви роман о животу словенских богова и обичних људи. Бурлескни стил овог дјела уклапа се у општију оријентацију авангардне књижевности тога доба. У српској књижевности друге половине ХХ и почетка XXI в. поетика б. препознатљива је у романима Херој на магарцу и Рат је био бољи М. Булатовића, Роману без романа М. Јосића Вишњића, Булерлесци у Паризу М. Витезовића, у већини нових романа С. Басаре, у трагикомедијама А. Поповића и Д. Ковачевића, у поезији М. Бећковића, као и у хумористичко-сатиричнoj периодици.

ЛИТЕРАТУРА: И. Андрић, „Бурлеска господина Перуна бога грома", СКГ, 1922, 5, 2 (Уметник и његово дело, Бг 1976); С. Кољевић, Хумор и мит, Бг 1968; Ј. Лешић, Нушићев смијех, Бг 1981; М. Егерић, Пропланци и магновења, Бачка Паланка 2005.

Д. Иванић