БУНИКА

БУНИКА (Hyoscyamus niger), двогодишња, ређе једногодишња зељаста, лепљива и жлездасто длакава биљка непријатног мириса из породице Solanaceae. Стабло јој је усправно, високо од 10 до 80 цм, најчешће негранато, ретко гранато. Листови су јајасти до јајасто-дугуљасти, по ободу назубљени, често дубоко усечени; доњи у розети са лисним дршкама, горњи седећи. Цветови су крупни, седећи, обично окренути на једну страну у густим, класоликим цвастима. Чашица са троугластим и на врху зашиљеним зупцима. Круница је бледо-жута, са пурпурним нервима. Плод је чаура са доста ситног семена. Расте на свежим и азотом богатим земљиштима, често на рудералним стаништима. Цела биљка је отровна јер садржи алкалоиде хиосциамин, скополамин и атропин. Од давнина се користи у народној и официјелној медицини. Распрострањена је у Европи и Азији, а пренета је и на друге континенте. У нашој флори заступљена је и бела б. (Hyoscyamus albus) која се разликује од б. по листовима стабла који нису седећи и светло-жутим цветовима који немају пурпурне нерве. Расте на сличним стаништима и распрострањена је у јужним крајевима и Медитерану. Представник блиског рода Scopolia, познат у народу као бели бун, шумска б. (S. carniolica) расте у Србији у старим буковим шумама, на ограниченом броју локалитета у североисточној Србији. Распрострањена је у сеновитим шумама Алпа, Татри, Судета, Карпата на истоку до Кавказа. Разликује се од б. (Hyoscyamus) по томе што је то вишегодишња биљка са јаким ризомом, целих листова, цветовима риђе-смеђе крунице који се појединачно налазе у пазуху листова горњег дела стабла. Такође је цела биљка отровна, али високи сарджај алкалоида као што су скополамин и хиосциамин налази се у ризому. Увршћена је у „Црвену књигу флоре Србије" као крајње угрожена врста.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Стјепановић Веселичић, „Scopolia Jacq. и Hyoscyamus L.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије, 6, Бг 1974; Б. Татић, „Scopolia carniolica Jacq.", у: В. Стевановић (ур.), Црвена књига васкуларне флоре Србије, ишчезли и крајње угрожени таксони, Бг 1999.

В.ладимир Стевановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)