БУЉИК, Јан Јанко

БУЉИК, Јан Јанко, спортиста, правник, политичар (Ковачица, 1. I 1897 – Маутхаузен, 30. I 1942). Завршио Српску гимназију у Новом Саду (1916). У току I светског рата служио у 6. бачванској регименти као официр. У Печују уписао права и завршио два семестра. После рата учествовао у организовању администрације ковачичког среза. Студије права наставио у Београду (1922), а докторат стекао на Универзитету у Загребу (1923). За време студија био је члан БСК-а, затим и загребачке Конкордије. Први првак Југославије у скоку удаљ са 6,27 м (Загреб 1920). Три пута постављао државне рекорде (100 м и скок удаљ). Лични рекорди: 100 м – 11,2 (1921), 200 м – 23,6 (1920), скок удаљ – 6,62 м (1920), троскок – 10,51 м (1921). Био је укључен у атлетску репрезентацију Краљевине СХС за Олимпијске игре у Паризу (1924), али на њих није отишао, јер му је на тренингу пукао бутни мишић, што је значило крај његове атлетске каријере.

Јан Марко

Као адвокат приправник радио у Новом Саду, а као адвокат у својој канцеларији у Београду. Већ као студент постао је члан Великог народног савета и био изабран за представника Словака у револуционарном војвођанском парламенту 1918. У Краљевини СХС/Југославији био је члан Самосталне демократске странке и заступник интереса словачке националне мањине. У том својству знатно је допринео оснивању Саветодавног одбора Словака Дунавске бановине (1929), као највишег политичког и културног органа Словака у Краљевини, а потом и оснивању Матице словачке у Југославији (1932). Био је први председник обе установе. Активно је радио и у Чехословачком савезу, који се залагао за добре међудржавне везе Краљевине Југославије и Чехословачке. Разочаран Минхенским споразумом (1938), повукао се из политичког живота, али је одржавао блиске везе са чехословачком емиграцијом, посебно с председником Едуардом Бенешом, развијајући обавештајну мрежу. После Априлског рата (1941), одбивши позив емигрантске чехословачке владе да и сам емигрира у Лондон, продужио је дотадашњи рад. Ухапсили су га припадници прашког Гестапоа, који су ради тога и дошли у Београд. После саслушања у Главњачи пребачен је у затвор Печкорењ у Прагу, а одатле, након свирепог мучења, у логор Маутхаузен, где је убијен. За живота је одликован Орденом југословенске круне IV степена и Орденом чехословачког ратног крста, а постхумно Орденом словачког народног устанка, Орденом Томаша Гарика Масарика и Орденом Белог крста I реда.

Јарослав Микловиц

ЛИТЕРАТУРА: А. Vrbacký, „Požiadavky slovenských učiteľov v Juhoslávii", Čechoslovák, 1932, 12, 4; С. Крџалић, „Правници Војводине – револуционари и родољуби пали за слободу народа", Гласник Адвокатске коморе Војводине, 1961, 10; Ј. Jablonický, Z ilegality do povstania, Bratislava 1969; J. Sirácky и др., Slováci vo svete, 1, Martin 1980; Slovenský biografický slovník, 1, Martin 1986; S. Jovankovič, „Ján Bulík a vznik Matice slovenskej v Juhoslávii", у: Kovačica 1802 –2002, Kovačica 2002; Dr. Janko Bulík – vlastenec, demokrat a martýr, Martin 2007.