БУЛАТОВИЋ, Mиодраг

БУЛАТОВИЋ, Mиодраг, књижевник (Оклади код Бијелог Поља, 20. II 1930 --– Игало код Херцег Новог, 14. III 1991). Гимназију похађао у Бијелом Пољу, Беранама и Крушевцу. Филозофски факултет уписао 1949. у Београду, где је провео највећи део живота. Повремено живео у Љубљани и у западноевропским земљама. Први текст „Моја мајка" објавио у крагујевачком часопису Наша стварност (1949). Потом следе збирке приповедака Ђаволи долазе (Бг 1955) и Вук и звоно (Зг 1958), те кратки роман Црвени петао лети према небу (Зг 1959), који ће бити преведен на више страних језика. Сличан му је успех донео и роман Херој на магарцу (Ријека 1967, нова верзија Бг 1981), чији је наставак роман Рат је био бољи (Минхен 1968; Бг 1977). И за драму Годо је дошао инострано издање (Минхен 1966) претходи српском (Годо је дошао и друге драме, Бг 1994). Такође је објавио романе Људи са четири прста (Бг 1975) и Gullo Gullo (Бг--–Зг 1983), те књигу документарне прозе Пети прст (Бг 1977). Дела су објављивана у низу који иде од приповедака и њихове тематске циклизације ка роману, роману-диптиху и трилогији. Фабула се развија увођењем сложенијих и захтевнијих тема, што води усложњавању значења, слојевитијем и разуђенијем приповедачком склопу. Већ збирка Ђаволи долазе у другом делу скреће пажњу на цикличну тематизацију прича. Циклусна проза још више је дошла до изражаја у књизи Вук и звоно, која представља приповедни венац или роман у настајању. Усмеравање приче ка све сложенијим прозним облицима учиниће да трећа Б. књига --– Црвени петао лети према небу буде кратак роман. Фабула романа Херој на магарцу показује се недовољна за пишчеве идеје, те јој аутор проширује оквир пишући ново дело под називом Рат је био бољи. Овим романом продубљује се слика рата и њен смисао, везана за црнохуморну и фарсичну судбину поражених и уморних ратника у поратном времену. Тако писац преноси сродну тему и приповедну идеју на роман-диптих. Њихова тематска и композициона веза појачана је главним јунаком као приповедном споном у структури овог двокњижја. Тај двочлани склоп постаје израз захтевније наративне целине, па је она сложенија него све оно што је Б. раније створио. Три књиге из последње Б. фазе такође су повезане тематском сродношћу, односно причом о емигрантском национу. Сличан тематски простор, једнако створен у машти колико је и израз стварног света, постаје оквир за причу о неприлагођеном странцу и злоћудном емигрантском подземљу западне Европе 60-их и 70-их година XX в. На тој подлози ствара узбудљиву повесницу самог дна паралелног света приказаног удвајањем реалности и фантазмагорије. При томе наглашава слику зла и њену гротескну надградњу, оквир једне разуђене и модерне антибајке нарасле у слојевиту причу састављену од више прозних целина.

Б. је почео да пише средином XX в., дакле у време прописаних „врлина" и лажног идеолошког раја, упрошћене и искривљене слике света, наслањајући се на књижевно наслеђе и, пре свега, на међуратне поетике оспоравања (експресионизам). Своје претке он налази међу писцима као што су Бокачо, Аретино, Сервантес, Рабле, Зола, Гогољ, Фокнер, Орвел и Бекет. На противљењу усиљеним соцреалистичким нормама трага за духом и противуречјем новога доба, недовољно истраженим темама и приповедним поступцима. Посвећен је оном што је ружно, померено и опсцено, односно садржајима који праву и потпуну слику света дају тек у његовој инверзији. Отуд је тај свет виђен и преведен у причу помоћу необичне тачке гледишта -- искошен и необичан. У тој намери мање је посвећен приказу спољног света а више трагању за унутарњим људским ликом. Б. понире за подсвесним и зачудним, за садржајима који праву и потпуну слику дају тек у њеној инверзији. Изворну слику света и нов поступак осведочава већ збирка Ђаволи долазе. Својом темом и значењима, приповедном свежином и особеношћу поступка најавила је осавремењену фабулативност унутар већ досегнутог искуства српске прозе. У ту прозу са Б. почели су да долазе сами ђаволи, али и друге демонске силе. Била је то потврда поетике оспоравања и очит знак онога што је за идеолошки надобудну критику представљао тзв. црни талас у уметности. Налазећи уточиште у миту, легенди и народној причи, не мање у фантастици саме стварности, а понајвише у својој машти, Б. је својом прозом намерио да очуди слику света на којој се темељи његова приповедна гротеска. Лиризација прозног исказа и искошени поглед на стварност којим се претапа миметички слој у сновнофантастичну слику с гротеском у њеном средишту, кључне су одлике поступка у збирци Ђаволи долазе. Блиска му је драматизована реч приповедача, парадокси помереног душевног живота чудних јунака и иронијска инверзија света на рубу памети. Лирска гротеска у свом дубинском слоју постаје сентиментална повест о људској патњи. То је основа приповедачевог доживљаја света, ове опоре и разнежене, паклене и милостиве књиге.

Основне одлике тога поступка запажају се и у циклусној прози Вук и звоно. Тематски простор ове прозе оцртава животни круг патње и страдања из којег патници не успевају или не желе да нађу излаз. Кључни мотиви његове збирке су ватра и људска судбина („Излаз из круга"), сужена свест умоболних („Прича о срећи и несрећи", „Заустави се, Дунаве"), плот као гвоздена завеса што дели два света („Црн") и кафански миље („Тиранија", „Инсекти", „Љубавници"). У средишту књиге је апокалиптична ватра, односно пламени круг. Венац повести на неки начин је предодредио и дела сложенијег склопа. Тај већи прозни облик остварен је романом Црвени петао лети према небу. Просторни оквир радње близак је амбијенту претходних књига. Оне су сродне по изразу и по слици света. Поново су у првом плану ликови са душевним поремећајем или каквом другом маном, обично људи са дна живота. Њихова судбинска несрећа долази са Божије или људске стране. Аутор их приказује издвојено и у пару: скитнице, гробари, судбином обогаљени млади људи на прагу зрелости коју никада неће достићи, две жене -- незграпна удавача и луда, обе у свом јаду и животној уклетости. Смешно и извитоперено, стварно и фантазмагорично, стали су у оквир исте слике. Разнолике судбине уплетене су у сцени свадбе у којој свако игра своју злехуду улогу. Страст и туга, пијана помама и рустикални амбијент чине посебан доживљај који појачава раскалашна песма свадбара. У окрутној игри без реда и мере измешани су протагонисти с епизодним лицима. Отуд тај амбијент делује смешно и нацерено, језовито и фантастично, стварно и иреално. То је свет без Бога и наде, односно опсцени свет апсурда примитивне племенске заједнице. Тематски искорак из тог света је слика рата и поратног живота у диптих-романима Херој на магарцу и Рат је био бољи. Први роман доноси значајне обликовне, жанровске и поетичке новине у српску прозу. Једнострана и на клишеу грађена, патетична и хероична слика рата у нашем послератном роману са тезом овде је битно измењена, причом без патетике, хуморним тоном и иронијским значењима. Мистификација и привидно ауторство, поигравање наративним ликом и улогом приповедача, удвојене верзије истоименог дела такође су обележја којима је одређен и поетички пут романа Рат је био бољи. Разноврсна лица зла обележила су многолик и слојевит текст о људској патњи и страдању. Прве Б. књиге у знаку су трагичком, ређе у знаку црне људске комедије. Романи Херој на магарцу и Рат је био бољи преобраћају ту слику у хуморнокарневалски или фарсичан приказ људске судбине. Касни прозни циклус (Људи са четири прста, Пети прст и Gullo Gullo) посведочава слику света обележену трагичком иронијом. У целом опусу укрштај тих одлика или спој лирске гротеске, трагичног и црнохуморног, комичног и фарсичног, иронијског и пародичног чини основни садржај слике света. Приповедни простор романа Људи са четири прста попуњава се причом која има јасно постављен оквир. Њена поступност поклапа се са хронотопом пута у којем су одлазак из Београда у немачко емигрантско подземље и повратак преклопљени у судбини главног јунака, посвећеног нади да пронађе оца, а са њим и упориште својој породици у расулу. То значи да је композициони облик романа остварен линеарно-повратном причом. Тиме је омогућено да се почетна тачка хронотопа пута пројектује у финалној, а финална у почетној тачки приповедања. У блиској тематској вези с романом Људи са четири прста стоји књига документарне прозе Пети прст. Чине је књижевни интервјуи, путописне скице, портрети и приповедни есеји. У свом збиру ова књига је тужна комедија новог врлог --– емигрантског света. Људи са четири прста умногоме предодређује и роман Gullo Gullo: обе оквирно спаја паралелни свет, емиграција и терор. Пут приче у роману Gullo Gullo показује како се у име новог хуманизма губи прави људски идентитет. Истражујући избавитељске пројекте Gullo Gullo показује и елементе антрополошког трилера. У орвеловској причи је слобода ознака за ропство, а ропство друго име за слободу. Користећи гротеску као свој кључни поступак, Б. је у својим касним романима изградио необичан и изражајан, препознатљив и уметнички довршен свет. То се може рећи за његову рану фазу, дакле за збирку приповедака Ђаволи долазе и циклус Вук и звоно, у још већем степену у романима Црвени петао лети према небу и Херој на магарцу, врхунац књижевног умећа овог писца. Пошто је радикално оспоравао норме и вредности на којима се средином XX в. темељила соцреалистичка естетика, критика му у почетку није била накоњена, али је потом задобио пуно поверење и критике и читалачке публике, а нека дела су наилазила на велики одјек у домаћој и страној критици, остављајући видљив траг у српској прози друге половине XX в., у делу М. Ковача, В. Стевановића, Л. Драгића и још неких стваралаца. Био је председник Удружења књижевника Србије (1984--1984–1986). При крају живота постао је народни посланик, на листи СПС-а.

ДЕЛА: СД, I--I–VII, Бг 1983.

ЛИТЕРАТУРА: П. Палавестра, „Чудотворни свет Миодрага Булатовића", у: М. И. Бандић (прир.), Савремена проза, Бг 1973; Н. Милошевић, „Проза Миодрага Булатовића као идеолошко и естетичко искушење", Савременик, 1976, 20, 43; А. Илић, „Саздати ноћ", у: СД Миодрга Булатовића, VII, Бг 1984; З. Глушчевић, „Драмско дело Миодрага Булатовића", Стварање, 1992, 47, 3/4; М. Пантић, Александријски синдром, 2, Бг 1994; Љ. Јеремић, „Миодраг Булатовић, у српској књижевности", КИ, 1996, 28, 100; Д. Брајковић, Д. Шћекић (прир.), Миодраг Булатовић у српској књижевности, Андријевица --– Бг --– Бијело Поље 1997; С. Ђорђић (прир. и пог.), у: М. Булатовић, Никад истим путем, Бг 1999; П. Пијановић, Поетика гротеске. Приповедачка уметност Миодрага Булатовића, Бг 2001; М. Шукало, Одмрзавање језика. Поетика страности у дјелу Миодрага Булатовића, Бл--–Бг 2002; Л. Томић, Гротескни свијет Миодрага Булатовића, Никшић 2005; Р. Микић, Прича и значење, Бг 2005.

П.етар Пијановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)