БУКУРЕШКИ УГОВОР 1916

БУКУРЕШКИ УГОВОР 1916, уговор сила Антанте са Румунијом. После Тајног лондонског уговора, потписаног крајем априла 1915, којим су силе Антанте обећале Италији територијално проширење на источној обали Јадрана као надокнаду за улазак у рат на страни западних савезника, Б. у., такође тајни, био је други по важности за будућу југословенску државу. Прворазредни значај имао је за Србе из Војводине, посебно из Баната, а склопљен је као резултат дугих дипломатских преговора. Француска је већ од 1914. настојала да дипломатским убеђивањима и нуђењем територијалних уступака придобије Румунију за француско-руске циљеве. Када је почео рат, Румунија је прогласила неутралност, иако су јој Немачка и Аустроугарска обећавале Бесарабију. Са своје стране, Русија је у исто време нудила Ердељ и јемство за Добруџу, али је Румунија 23. IX 1914. потписала споразум о заједничком деловању с Италијом. Неколико дана касније, 1. X 1914, потписала је с Русијом уговор о пријатељској неутралности, по којем је могла да, „кад год нађе за сходно", окупира територије наведене у споразуму. У јануару 1915. Велика Британија јој је дала зајам од пет милиона фунти. Убрзо затим, нови румунски краљ Фердинанд одбио је захтев Беча за одржање неутралности, тражећи Буковину и Ердељ, на шта Мађарска никако није могла да пристане. Улазак Италије у рат на страни Антанте, 3. V 1915, оснажио је румунска територијална потраживања, ширећи их на Банат, Ердељ и Буковину. Како је и српска страна претендовала на Банат, Русија је предложила директно споразумевање Београда и Букурешта. На обнављање преговора утицале су потом руске победе на југозападном фронту и немачки пораз код Вердена. Осим тога, војни слом Србије у јесен 1915. у Румунији је подстакао наде у остваривање свих постављених захтева.

Споразумом Француске, Велике Британије, Италије и Русије, с једне стране, и Румуније, с друге, постигнутим 17. VIII 1916. у Букурешту, донета су два документа: (Тајни) Уговор сила Антанте са Румунијом о њеном територијалном интегритету и (Тајна) Војна конвенција сила Антанте са Румунијом. Румунија се овим документима обавезала да ступи у рат на страни Антанте, која јој је признала право да анектира Буковину, Трансилванију и Банат, односно да југозападна граница иде Тисом и Дунавом. Линија разграничења прецизно је утврђена у члану 4. првог документа, у којем су наведене и обавезе које је имала према Србији и српском становништву из Баната. „Румунија се обавезује", писало је у Уговору, „да неће подизати утврђења насупрот Београда у зони која ће се одредити накнадно, и да ће у тој зони држати само снаге потребне за полицијску службу". Други део гаранција односио се на обавезу Румуније да Србима из Баната, који би хтели да емигрирају, у року од две године после закључења мира обештети сву остављену имовину. На основу ових уговора, Румунија је објавила рат крајем августа 1916, а њој Немачка, Бугарска и Турска. Неуспех руске офанзиве и пораз румунске војске, после којег су непријатељске трупе ушле у Букурешт у децембру 1916, обеснажио је Б. у., али су, делом ослањајући се на њега, постављани румунски територијални захтеви на Конференцији мира 1919--1919–1920.

ИЗВОР: М. Стојковић (прир.), Балкански уговорни односи 1876--1876–1996, I, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: А. Митровић, Разграничење Југославије са Мађарском и Румунијом 1919--1919–1920, Н. Сад 1975; Г. Попи, Југословенско-румунски односи 1918--1918–1941, Н. Сад 1984.

М.ира Радојевић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)