БУКУРЕШКИ МИР 1913
БУКУРЕШКИ МИР 1913, закључен између Бугарске, с једне, и Србије, Црне Горе, Румуније и Грчке, с друге стране, којим је окончан Други балкански рат. После уласка Румуније и Турске у Други балкански рат, Бугарска се нашла у безизлазном положају. Пошто молбе краља Фердинанда Аустроугарској, Француској и Немачкој нису имала успеха, бугарска влада се директно обратила својим противницима, што је у почетку упорно избегавала, са захтевом да се хитно обуставе војне операције и закључи примирје. Победници су прихватили тај захтев и сагласили се са ставом великих сила да је Букурешт најпогодније место за вођење мировних преговора. Букурешка мировна конференција почела је 30. VII 1913, уз врло активно закулисно уплитање великих сила у преговоре. Аустроугарска дипломатија је, помоћу територијалних уступака на рачун Бугарске, упорно настојала да она закључи сепаратан мир с Румунијом, с циљем да између Румуније и Бугарске дође до зближења које би било уперено против Србије. Поред тога, Аустроугарска је инсистирала да граница између Србије и Бугарске буде повучена реком Вардар, истичући да ни у ком случају неће дозволити да Кочани, Штип, Радовиште и Струмица припадну Србији. Пошто је Србија, по савету Русије, прихватила да нова граница између ње и Бугарске иде вододелницом Струме и Вардара, 6. августа је постигнут споразум о српско-бугарском разграничењу. Највеће тешкоће на Букурешкој мировној конференцији задавало је грчко-бугарско разграничење, посебно питање коме ће припасти лука Кавала. Тежећи супротним циљевима Аустроугарска, Русија и Италија подржавале су бугарске претензије на Кавалу, док су Немачка и Француска подржавале грчке захтеве. Кавала је на крају припала Грчкој. Најмање тешкоћа задавало је румунско-бугарско разграничење. Уз врло активно учешће аустроугарског посланика у Букурешту Сегења, споразум о румунско-бугарском разграничењу постигнут је већ 4. августа, пошто је Бугарска уступила Румунији јужну Добруџу с градом Силистријом и обавезала се да ће порушити постојећа утврђења у области Рушчука и Шумле. Букурешка конференција је 10. VIII 1913. усвојила текст уговора о миру, којом је извршена подела територија ослобођених испод турске власти у Првом балканском рату. Србија је добила Вардарску Македонију, Косово, део Метохије и део Санџака; повећала се за 39.000 км^2^2 и 1.290.000 становника. Црна Гора је добила Васојевиће, део Метохије и део Санџака; повећала се за око 7.000 км^2^2 и око 260.000 становника. Грчка је добила северни Епир, јужну Македонију, део западне Тракије, Халкидијско полуострво са Солуном и низ острва у Егејском мору; повећала се за 51.300 км^2^2 и 1.600.000 становника. Бугарска је добила Пиринску Македонију, Струмицу са околином и део Тракије; повећала се за око 21.000 км^2^2 и око 600.000 становника. Румунија је добила јужну Добруџу са Силистријом; повећала се за око 800 км^2^2 и 303.000 становника. Пошто Турској није одобрено учешће на Букурешкој мировној конференцији, требало је да свака балканска држава с њом закључи посебан мировни уговор. Бугарска је то учинила 24. септембра у Цариграду, Грчка 14. новембра у Атини, Србија 14. марта 1914. у Цариграду. Тим уговорима завршени су балкански ратови, који нису стабилизовали међународне односе у југоисточној Европи, него их још више заоштрили.
ЛИТЕРАТУРА: Букурешка конференција, Бг 1913; Балканската война или руската оранжева књига (Дипломатска документа руског Министарства спољних послова), Софија 1914; Die auswärtige Politik Serbiens 1913--1913–1914, Berlin 1926; R. Poencare, L'Europe sous les armes, Paris 1926; A. Тошев, Балканскитъ войни, II, София 1931; В. Божовић, Црна Гора у другом балканском рату са Бугарима 1913, Бг 1932; В. Ћоровић, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, Бг 1936; История на България, II, София 1955; В. А. Жебокрицкий, Болгария накануне балканских воин 1912-1912–1913, Киев 1960; Междусъюзническата война 1913, София 1963; Историја на македонскиот народ, II, Скопље 1969; M. Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914, Бг 1973; С. Скоко, Други балкански рат 1913, 2, Бг 1975.
С.аво Скоко
*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)