БУКУРЕШКИ МИР 1812

БУКУРЕШКИ МИР 1812, закључен је 28. маја између Русије и Турске, чиме је окончан руско-турски рат 1806--1812. Пред директном опасношћу од Наполеоновог напада, Русија је пожурила да изврши притисак на Порту и закључила са њом мир. Постигавши претходно низ војних успеха, Кутузов је дипломатском вештином убедио Турску да опасности од Француске нема и довео је у положај неутралне силе. У таквој ситуацији Русија је ограничила своје захтеве са циљем скраћења трајања преговора. Овим миром Русија је добила Бесарабију, а Влашка и Молдавија привилегије и биле су враћене Турској. Река Прут и дунавски рукавац Килија постали су руско-турска граница. Чланом 8. Б. м. регулисан је положај Срба у устаничкој Србији. Руси су били принуђени да одустану од намере да Дунав буде руско-турска граница. То је битно утицало на будући положај Србије, јер тиме више није постојала непосредна веза с руском војском. Руси су одустали од својих и од српских максималних захтева. Србија је постала привилегована област Турског царства. Аутономија Срба није била прецизно означена. Осма тачка донета је ради њихове безбедности и осигурава им потпуну амнестију због учешћа у рату против Порте. Градови у Србији се враћају Турској која има право да у њима држи гарнизоне. Порта је Србима обећала иста права која уживају њени поданици на острвима Егејског архипелага и у другим крајевима Турске, остављала им је управу унутрашњих послова земље, обавезала се да прима порез непосредно од њих и изда у ту сврху потребну уредбу у споразуму са српским народом. Овим је Русија одузела право октроисања повластица Србима и омогућила им да се боре за што потпунија самоуправна права. Управо је то постао принцип којег су се Срби држали све док Србија није стекла потпуну независност. Важност Б. м. лежи у чињеници да је Порта признала извесну самоуправу Србији у једном међународном уговору и што је Русија тиме стекла формално право да се меша у односе Срба и Порте. Стојан Новаковић је у њему видео најдрагоценију добит Првог српског устанка. Остали чланови уговора (који има 16 чланова и додатак од два тајна члана) регулишу остале руско-турске односе, амнестију за учеснике у рату, разграничење, слободну пловидбу Дунавом, потврђују раније уговоре и конвенције, повластице за руске трговце и сл.

ЛИТЕРАТУРА: Историја српског народа,V/1, Бг 1994; В. Поповић, Источно питање, Бг 1996; Р. Љушић, Вожд Карађорђе, Бг 2003.

У. Татић