БУКОВИНСКО-ДАЛМАТИНСКА МИ-ТРОПОЛИЈА

БУКОВИНСКО-ДАЛМАТИНСКА МИ-ТРОПОЛИЈА, настала је из жеље бечких власти да смањи јурисдикцију Карловачке митрополије на простору Аустрије и Угарске. Малоруска Буковина постала је 1774. аустријска, а 1783. потчињена је Карловачкој митрополији. Када су Румуни средином XIX в. основали посебну Ердељску митрополију одвојивши се од Карловачке митрополије СПЦ, у Буковини се јављају два покрета: Румуни су хтели заједницу с Ердељском митрополијом, а Русини су захтевали посебну Буковинску митрополију. С обзиром на то да је Ердељ припао Угарској, а Буковина Аустрији, Буковина је 1873. издвојена из Карловачке митрополије и као засебна црквена организација придружена српској цркви у Далмацији, која је такође припадала Аустрији. Од две српске епархије (Задарско-шибеничке и Бококоторске) и једне русинско-румунске створена је исте године Б. д. м. и добила посебни Статут. Неприродна црквена област, у географском и националном погледу, добила је седиште у храму Свете Тројице у Бечу, тј. изван своје духовне области. У том храму је 1908. хиротонисан бококоторски епископ Доситеј. Одбачени су сви протести Срба и Русина, али је одређено да Срби не могу да буду буковински митрополити, нити да имају права на буковински верски фонд. У Архијерејски синод ушла су сва три епископа, са по једним свештеником као саветником. Свака епархија имала је своју конзисторију од 3 члана које је именовао цар. Материјалне послове у парохијама водио је црквено-општински савет. Њега су чинили свештеник и 6--14 чланова које је бирао народ, а сам савет бирао је тројицу тутора. Укинута је 1919, када је Буковинска епархија ушла у састав Румунске цркве, а обе далматинске епархије у састав обновљене Српске патријаршије.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, Историско-канонски поглед на установљење српско-румунске (Далматинско-буковинске) митрополије, Задар 1873; Д. Бранковић, „Раздружење православне буковинско-далматинске архиепископије (Черновичке митрополије)", Духовна стража, 1929, 3.

Р. Милошевић