БУГАРСКИ, Александар

БУГАРСКИ, Александар, архитекта (Прешов, Словачка, 1835 --– Београд, 11. VIII 1891). Рођен у познатој породици инжењера. Основну и средњу школу вероватно завршио у Новом Саду. Студирао у Будимпешти, где је након дипломирања наставио да ради. Претпоставља се да је у Србију дошао 1867. када се запослио у Министарству грађевина као инжењер 3. класе. Као инжењер 1. класе у Министарству грађевина радио 1878, а након оснивања Архитектонског одељења у овом министарству прешао да ради у њему и ту провео свој радни век као инспектор.

Његово прво велико дело био је пројекат зграде Народног позоришта у Београду, чијој је изради претходио рад на адаптацији сале за привремени рад Позоришта. Сала се налазила у тадашњој кафани „Енглеска краљица", у Космајској улици бр. 51 (данас Улица маршала Бирјузова). Радови су завршени до октобра 1867. Након реализације овог посла поверено му је пројектовање зграде НП. Током рада на овом пројекту Б. је стекао углед врхунског архитекте у тадашњој средини, те је био изабран за члана Позоришног одбора (1868) и Српског ученог друштва (1869). Изградња НП започела је 18. VIII 1868. По пројектима, предвиђена површина зграде била је око 1.000 м², а висина четири спрата. Груби грађевински радови били су завршени 1869, а изводио их је грађевински предузимач Јосиф Штајнлехнер којег је одабрао лично кнез Михаило. Прва позоришна представа у згради НП одржана је 30. X 1869. Овај пројекат био је рађен по тадашњим схемама за израду позоришних зграда у Европи. Ипак, само његово решење било је поједностављено у односу на сличне архитектонске примере. Реч је о објекту симетрично постављених садржаја у основи, на којој је доминирало гледалиште које се састојало од партера и три етаже галерија. Конструкција бине и њена машинска опрема биле су израђене у Бечу, а остала конструкција зграде, укључујући галерије и стубове, у Београду. Целокупна дрвена структура била је обложена гипсом с веома богатом пластичном декорацијом, а унутрашње површине зидова биле су у великој мери позлаћене. Сама зграда налазила се на знатном одстојању од Васине улице, што је у урбанистичком смислу била много боља позиција од данашње, која је настала након касније адаптације позоришта. Фасада и композиција зграде такође су биле карактеристичне за оно време. Могуће је да је пројектант своју инспирацију пронашао у миланској Скали, мада је реализовани пројекат сасвим сигурно претрпео знатне утицаје локалних услова и захтева. Основни мотив објекта представља фасада која се налази окренута према тргу, над којом је доминирао велики средњи ризалит завршен тимпаноном на горњој страни. Истакнути трем се налазио у улазном делу приземља, који је наглашавала тераса постављена изнад њега. Фасада садржи богату орнаментику, на којој се истичу тимпанони и композитни капители.

После овога Б. је позван да ради на згради српског Двора, која је требало да замени постојећу приземну зграду тзв. Малог дворца на углу улица Краља Милана и Др Драгослава Јовановића. Градња је започета 1881, а завршена 1884. Према Каницу, зграду је завршио архитекта Јован Илкић, али та тврдња нема документовану потпору. Б. је радио у служби Министарства грађевина све до 1890, дакле и у периоду након завршетка радова на двору. Архитектонска композиција је квадратног облика, класична, у којој доминира централна композициона структура --– унутрашњи хол зграде. Централни хол је некада имао стаклену башту и централно степениште које је водило на први спрат. Просторије двора биле су укомпоноване око централног хола у приземљу и око галерије на првом спрату. Осим велике дворане за балове и пријеме, посебна пажња је поклоњена дворској библиотеци предвиђеној за смештај око 10.000 књига. Према унутрашњем дворишту налазила се дворска капела пројектована по правилима архитектуре српских православних цркава. Ентеријер двора израђен је углавном у Бечу. Фасада зграде важи за једно од најлепших архитектонских остварења српске архитектуре XIX в. Она представља Б. као зрелог архитекту који је у то време стајао раме уз раме са највећим европским архитектама. На фасади су примењени елементи антике, ренесансе и барока. Истурене терасе биле су пројектоване на фасади грађевине окренутој према унутрашњем дворишту и врту. Мотиве фасаде чине каријатиде на првом спрату, које носе тимпаноне завршних прозора. Исти украси налазе се и на фасади окренутој према Улици Краља Милана. Рустична обрада фасадних блокова израђена је у приземљу зграде у ренесансном стилу, док ограде тераса и атика имају балустраде. Године 1930. извршена је адаптација зграде, а коначни облик дат јој је након реконструкције која је уследила после уништења зграде у бомбардовању за време II светског рата. Након последње реконструкције дошло је до кардиналних измена фасада, нарочито оне окренуте према Булевару краља Александра.

Б. је у Београду пројектовао и 14 већих јавних и стамбених зграда, гробну капелу, па чак и једну дворску шталу. Начинио је и први пројекат уређења парка на Калемегданској тврђави. Сам Б. наводи да је у Београду до краја 1886. пројектовао укупно 126 јавних и приватних зграда. Многи објекти Б. изграђени у Београду данас више не постоје. Нема ни извора из којих се поуздано може закључити како су они изгледали. За кућу Кораћ у Херцеговачкој улици није познато како је изгледала, као ни за зграду хотела „Босна", која је претрпела реконструкцију већег обима. Кућа апотекара Делинија у улици Зелени венац бр. 14, вероватно представља једно од првих грађевина које је Б. пројектовао у Београду. Изграђена је са наглашеним стилским одликама романтизма. Фасада је пројектована употребом богате пластичне архитектонске декорације, док су прозори завршени полукружним луцима. За Б. се с правом може рећи да је својим објектима осмислио урбани и архитектонски карактер Улице кнеза Михаила тог периода, подижући централну урбану средину на виши архитектонски ниво. Значајно остварење Б. представља и Месаровићева кућа у Улици кнез Михаила бр. 18. Ова грађевина представља стилски узорак архитектуре Београда из времена у којем је настала. Одликује је снажно присуство академизма, али је прилагођена и потребама и захтевима инвеститора и условима урбанистичке средине у којој се налази. Ова кућа, као и она Радована Барловца, саграђена у Кнез Михаиловој улици бр. 40, јесте двоспратни објекат уметнут у једноспратну структуру типичну за ову улицу. У композицији објеката и фасада Б. је користио ритмичко низање дугих редова прозора. Архитектонска пластика и орнаментика присутнија је у зони првог спрата обе грађевине. Кућа Радована Барловца има богатију декорацију фасаде у односу на претходне две, због чега се дуго погрешно сматрало да ова грађевина припада аутору Андрији Вуковићу. Карактеристичне су зграде у Кнез Михаиловој улици бр. 15--15–17 и 19, које су уклопљене у урбану структуру улице и поштују њене висинске и композиционе односе. Сличан начин урбаног компоновања примећује се и у згради која се налази у Улици краља Милана бр. 2. Б. је вешто решавао проблеме изградње угаоних кућа примењујући доминантни угаони мотив који је давао карактер целом објекту. Код једне групе својих пројеката проблем угла свесно није третирао, него је објекат прилагођавао углу једино путем решавања фасаде. Таква је Панђелина кућа у Кнез Михаиловој улици бр. 37, која има једну од најбогатије декорисаних фасада које је Б. пројектовао. Међу овим примерима су и зграде у Кнез Михаиловој улици бр. 29, 45 и 47, као и објекат на углу улица Краља Петра и Кнеза Симе Марковића бр. 5. Кућа Лазара Трифковића, данас позната као Крсмановићева кућа у Карађорђевој улици, била је подигнута на месту данашњег стуба Бранковог моста. Ова грађевина је вероватно међу највећим стамбеним зградама које је пројектовао Б., а у то време била је међу највећим стамбеним зградама у Београду.

Б. је пројектовао и реализовао своја дела и у унутрашњости тадашње Србије, као и ван њених граница. У његове најзначајније објекте саграђене ван Београда убрајају се Дом за умоболне у Будимпешти, Гимназија „Светозар Марковић" у Новом Саду, Окружно начелство и надгробна капела у Смедереву, полугимназија у Неготину, цркве у Ритопеку и Лозници. Подигао је и летњиковце у Будиму и Ишлу, те хотел „Бауер" у Ишлу. У Бечу је саградио радничке куће за фирму „Вертхајм", а пројектовао је и једну капелу у Моравској. Аутор је и урбаних сценографија и декорација улица приликом одржавања свечаности у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Малетић, Грађа за изградњу Српског народног позоришта у Београду, Бг 1884; Б. Несторовић, „Народно позориште у Београду", ГМГБ, 1956, 3; Љ. Никић, „Из архитектонске делатности Александра Бугарског у Београду", УБ, 1978, 46; Д. Ђурић Замоло, Градитељи Београда 1815--1815–1914, Бг 1981.

Б.ранка Ланцош Малдини

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)