БУГАРИНОВИЋ, Меланија

БУГАРИНОВИЋ, Меланија, оперска певачица (Бела Црква, 29. VI 1903 -- Београд, 7. V 1986). Певање учила 1918--1920. у Државној музичкој школи у Темишвару код Беле Бервит и у Београду код Олге Карињи. Била првакиња Опере Народног позоришта у Београду (1930--1937, 1942--1968), солисткиња Државне опере у Бечу (1938--1942) и чланица фестивалског ансамбла на Свечаним играма у Бајројту (1952, 1953). Последњи пут певала пред београдском публиком децембра 1968. као Марфа у Хованшчини М. Мусоргског, а дефинитивно се повукла са сцене на гостовању Београдске опере у Лозани јуна 1969, после представе Евгеније Оњегин П. И. Чајковског, у којој је тумачила Филипјевну. Оперска уметница префињеног смисла за вокалну и сценску интерпретацију, снажног, звучног, веома лепог и технички сигурно постављеног гласа, изузетно великог распона од тамно обојеног контраалта до сигурних висина драмског сопрана, уједначеног тембра у свим регистрима и знатног изражајног волумена и динамичких могућности. У својој извођачкој уметности објединила раскошне гласовне моћи, несвакидашњу музикалност, снажан драмски темперамент, узорну певачку дикцију и до најситнијих детаља простудирану сценску игру. То јој је омогућавало да се с лакоћом и сигурношћу наметне публици код нас и у свету. Током 40 година блиставе интернационалне каријере остварила више од 70 улога, од којих 60 на београдској сцени. С великим звучним полетом и на упадљивој драмској висини тумачила Ацучену у Вердијевом Трубадуру. Интерпретацијама Амнерис у Аиди и Улрике у Балу под маскама Ђ. Вердија дала грандиозну величину, а Далилу у опери Самсон и Далила К. Сен Санса креирала импресивно, зрелим гласом и потпуно слободним глумачким гестом. Незаборавну Кармен у истоименој опери Ж. Бизеа играла темпераментно и страсно. Као Марина Мнишек у Борису Годунову М. Мусоргског и Кончаковна у Кнезу Игору А. Бородина, пленила префињеном културом глуме и музичког израза. Била је непоновљиво потресна Марфа у Хованшчини М. Мусоргског. Улоге Ерде, Брангене, Ортруд и Фрике у Вагнеровим операма Зигфрид, Тристан и Изoлда, Лоенгрин и Прстен Нибелунга певала свом сонорношћу и богатством контраалта. Обликовала маестралну студију Маре Никшине у Сутону С. Христића. Самостално и с Београдском опером гостовала у свим југословенским и бројним оперским театрима у свету. Била партнерка Ф. Шаљапина, Н. Геде, Б. Христова и других великана оперске сцене у представама којима су дириговали Х. Кнапертсбуш, Р. Штраус, В. Фуртвенглер, Л. Рајхван и други познати диригенти. На концертним подијумима у земљи и иностранству учествовала у извођењу ораторијума и била надахнут тумач лида, посебно соло песама наших композитора. С ансамблом Опере НП у Београду снимила шест капиталних руских оперских дела XIX в. за дискографске компаније „Decca" и „His Master's Voice". Добитница Октобарске награде града Београда (1956), Златне медаље за оперу Хованшчина (1956) и „Grand prix du disque" за оперу Иван Сусањин (1959). Уговором о поклону, склопљеним 1978, сву покретну и непокретну имовину даровала је граду Новом Саду. Одлуком Скупштине општине Нови Сад исте године основан је Фонд за унапређење вокалне уметности „Меланија Бугариновић и кћерка Мирјана Калиновић Калин" који, стипендирањем студената Академије уметности и ученика Музичке школе „Исидор Бајић" у Новом Саду, значајно доприноси стасавању младих вокалних уметника.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Стојковић, Историја српског позоришта, Бг 1979; В. Јовановић, Београдска опера у Европи, Н. Сад 1996; Р. Пејовић, Опера и балет Народног позоришта у Београду (1882--1941), Бг 1996; В. Јовановић, Европска сведочанства о Београдској опери, Бг 1999; В. Петровић, Меланија Бугариновић, Бг 2000; С. Турлаков, Историја Опере и Балета Народног позоришта у Београду (до 1941), Бг 2005; В. Крчмар, Меланија Бугариновић, Н. Сад 2011.

Вл. Јовановић