БУГАРИ

БУГАРИ, јужнословенски народ који насељава источни део Балкана. Њихово порекло везује се за просторе Азије. На основу података старокинеских летописа сматра се да је језик првобитних Б. био део алтајске језичке заједнице, тј. њене турске гране којој су још припадали Хуни, Авари, Хазари, Огузи, Печенези, Кумани и др. Прва писана сведочанства о бугарском језику су из VI в. (Захарије Ретор, папа Гргур Велики, Чуда Св. Димитрија Солунског), према којима је ближе одређена његова припадност западнохунској грани турских језика, у оквиру које је образована посебна бугарска група којој је припадао хазарски, а од савремених чувашки језик. Постоји и теорија о иранском пореклу Б., која није задовољавајуће аргументована нити шире прихваћена. Према једној од многих теорија о њиховом етничком имену оно је тотемског порекла и означава ловце на самуре. Почетком II в. Б. се померају из Средње Азије у области између Црног и Каспијског мора. Учествују у покретима и походима Хуна, а претпоставља се да после смрти Атиле (453) једна група Б. долази у област провинције мале Скитије, на ушће Дунава. Упади на територију Римског (Византијског) царства почињу крајем V в. (493, 499), а настављају се повремено и током VI в. (502, 513, 535, 540, 552). Током друге половине VI в. Б. се у изворима препознају под именима Кутигури (околина Азовског мора и реке Дон) и Утригури (источно од Дона). Од посебног је значаја историја источне гране бугарске племенске заједнице. Кан Куврат, вођа Уногундура, ослободио се око 630–632. власти Западнотуркменског каганата и образовао државу коју извори спомињу као Стару велику Бугарску. Куврат је склопио мир са византијским царем Ираклијем и добио титулу патриција. По Кувратовој смрти, после 663, држава и становништво подељени су између његових пет синова који су се у већини одлучили на сеобу. Његов трећи син Аспарух повео је Уногундуре у области на југу од реке Дунав, где су на територији између Дунава и планине Хем (Стара планина, Балкан), коју су претходно већ запосела нека словенска племена, основали државу. Византијско царство је 681, после неуспелог похода Константина IV, признало Бугарску. У прво време бугарски и словенски елеменат задржавају своју посебност, али се од краја IX в. може говорити о већ одмаклој словенизацији ове гране Б. Током XX в. појавила се теорија која је одвајала туркофоне, тзв. прото-Бугаре, од потоњих славофоних Б. Сматра се да су Балкари на Кавказу и Чуваши у областима око реке Волге потомци туркофоних Б.

Срђан Пириватрић

У средњем веку. Аспарухова Бугарска обухватала је територије северно од Дунава (део Влашке низије) све до Дњестра, те области између Дунава и Старе планине, одузете од Византије. Борба за територијално проширење, пре свега ка југу и југозападу, на Тракију и Македонију, чинила је суштину политике бугарских владара, те су бугарско-византијски ратови у значајној мери обележили више од три века историје Бугарске до пропасти Првог царства. Кан Крум (803‒814) освојио је Сердику/Софију (808), продро у долину Струме (809) и кроз Тракију (811‒813) стигао пред зидине Константинопоља; Маламир (831‒836) је припојио Филипопољ (Пловдив), а Пресијам (836‒852) је 838. утврдио бугарску границу на ушћу Струме. На северозападу освајања су под Крумом била усмерена према Тиси, на територију бившег Аварског каганата, што је Бугарску довело у сукоб с Франачким царством, а Б. су ратовали и против Хазара на североистоку. Владавина кана Бориса (852‒889), тј. прихватање хришћанства као званичне религије 864, после пораза у рату с Византијом, представља прекретницу у историји Б. Христијанизација под утицајем из Константинопоља водила је јачању византијског утицаја. Кнез Борис/Михаило неуспешно је покушао да бугарској цркви обезбеди аутономни положај, те је она 870. стављена под јурисдикцију Патријаршије у Константинопољу. Ширењу хришћанства у Бугарској значајно је допринео и долазак Климента и Наума, ученика Ћирила и Методија, који у Плиски, Деволу и Охриду стварају центре за ширење писмености. Свој зенит средњовековна Бугарска доживела је за време Симеона (893‒927), Борисовог сина васпитаног у Константинопољу, који је борбу против Византије поставио на нове политичке и идеолошке основе, настојећи да на њима изгради ново универзално царство у којем ће њему припасти титула византијског цара, „василевса Ромеја". Водио је бројне ратове против Византије у којима је Бугарска обухватила готово целокупну територију Тракије, Македоније и Албаније. Византинци су му 913. признали титулу „цара Бугара", а поглавару бугарске цркве титулу патријарха, али је Симеон наставио да ратује, тежећи универзалној титули. Мировним уговором склопљеним после његове смрти Византија је његовом сину Петру (927‒969) признала титулу цара Б., а црквеном поглавару титулу бугарског патријарха. После Симеонове смрти почиње раздобље опадања Бугарске услед унутрашњих сукоба. Византија је, уз помоћ кијевског кнеза Свјатослава, 971. поразила Петровог наследника цара Бориса II (969‒977) и у потпуности овладала источним деловима Бугарске. Обнова моћи кренула је из западних области, номинално под владавином другог Петровог сина Романа (977‒997), али предвођена Самуилом. Он је после 986. успео да ослободи области до Дунава и Црног мора и обнови негдашње јединство Царства, после Романове смрти 997. крунисан је за цара, али је 1014, после катастрофалног пораза од византијске војске на Беласици, доживео инфаркт и ускоро умро. Прво бугарско царство дефинитивно је нестало 1018. Области су уклопљене у административни систем Византијског царства, а од независне Бугарске патријаршије остала је само аутономна Охридска архиепископија. После неколико неуспешних побуна, Б. су под браћом Иваном Асеном и Теодором 1186. повели успешан устанак. Цареви Теодор/Петар II (1186‒1197), Калојан (1197‒1207) и Иван II Асен (1218‒1241) водили су успешну борбу за обнову Бугарске у границама Првог царства, како против Византије тако и против крсташког Латинског царства и Епирске државе, насталих после пада Константинопоља (1204). Победа над епирском војском код Клокотнице (1230) представљала је успешан завршетак процеса обнове старе државе и Иван II Асен прогласио се за „цара Бугара и Грка", а после мировног споразума с Никејским царством (1235) уследило је ново успостављање Бугарске патријаршије. После цареве смрти уследило је раздобље постепеног опадања Царства, праћеног унутрашњим сукобима, савезима и ратовима са суседним државама, те поделом на две самосталне целине (средишта у Видину и Трнову) управо у време када се над Балканом надвила опасност најезде Турака Османлија. После Маричке битке (1371) трновски цар Иван Шишман постао је османски вазал, Трновско царство нестало је 1393, а убрзо је, после пораза хришћанске војске код Никопоља (1396), иста судбина затекла и Видинско царство Ивана Страцимира.

Под османлијском влашћу. Територије некадашње бугарске државе у потпуности су интегрисане у административни, војни и привредни систем Османског царства, а бугарске области представљале су главни извор за снабдевање османске престонице. Муслиманска колонизација значајно је изменила етнички састав већине градова, а у плодној трачкој равници, као и у околини Трнова и других места, насељавано је и муслиманско сељаштво. Исламизација је била најприсутнија у бугарским градовима, али и у планинским областима (Родопи), где је велики део локалног становништва примио ислам, док је међу сељаштвом које се бавило земљорадњом овај процес текао знатно спорије. Порази Османлија довели су до повећане експлоатације и погоршања положаја становништва, изазивајући незадовољство и подстичући идеје о ослобођењу од османске власти, а ратови Хазбуршке монархије против Османског царства XVI‒XVIII в., те Русије и Османског царства у XVII‒XIX в., представљали су спољнополитички оквир за остварење оваквих планова. Први устанак Б. против османске власти избио је 1598. у Трнову, за време Тринаестогодишњег рата (1593‒1606), док су за време Великог бечког рата (1683‒1699) избили устанци у Трнову (1686) и Чипровцима (1688). Процес распада османског централног управног апарата током XVIII в. био је праћен успоном локалних господара, њиховим међусобним ратовима и отпором централној власти. Ово раздобље насиља и безакоња, које је врхунац доживело у последњим деценијама века, познато је под називом „време крџалија". С друге стране, током друге половине XVIII в. расте значај и улога бугарског становништва у разноврсним привредним делатностима – од занатства и шпекулације са откупом права на прикупљање пореза, до унутрашње и спољашње трговине – која води постепеној бугаризацији градова, али и промени друштвене структуре бугарске етничке заједнице, раслојавању бугарског друштва и појави нове привредне и друштвене елите, познатије под називом „чорбаџије".

Упоредо с привредним напретком, али и снажно њиме подстакнут, одвијао се духовни и културно-просветни развој Б. у првој половини XIX в., као део историјског процеса обележеног борбом за ослобођење и стварање националне државе (препород -- възраждане). Развој бугарске културе успоравали су непостојање аутономне црквене организације, те културних и образовних установа, чија је видна последица била доминација грчке културе и значајан степен хеленизације бугарског градског становништва. Услед тога је бугарски национални покрет био усмерен више против грчке културне доминације него против османске политичке власти. Зачетником препорода сматра се хиландарски монах Пајсије (1722‒1773), који је 1762. завршио писање Историје славјанобугарске, те, величајући славну прошлост Б., формулисао својеврстан програм њихове политичке и културне независности. Настављач његових идеја био је Софроније Врачански (1739‒1813) који је истицао да је за национално ослобођење најважнији услов културно-просветно уздизање Б. Образовање је, због тога, представљало средишњу тачку препорода – црквене школе с почетка XIX в. замењене су прво грчко-бугарским, потом бугарским световним школама (до 70-их година XIX в. око 2.000), а бројни Б. школовање су настављали на европским универзитетима.

Национална еманципација захтевала је претходну духовно-културну еманципацију, те је у првој фази борба за ослобођење имала облик борбе за независну бугарску цркву. Сукоб бугарског грађанства са грчким свештенством почиње 30-их година XIX в., да би 1860. Иларион Макариопољски прогласио одвајање бугарске цркве од Патријаршије. Та се борба завршава тек султановим ферманом 1870. и оснивањем Бугарске егзархије 1872. са јурисдикцијом северно од Старе планине, те у значајним деловима Тракије и Македоније. Њено оснивање представљало је значајну тековину бугарске националне и културне афирмације, али је у деценијама које су уследиле Егзархија представљала моћно средство у ширењу националне пропаганде на простору Македоније. Црквена аутономија представљала је најзначајнији успех за конзервативну политичку групацију међу Б. („старци" – трговци и угледни људи) који су се залагали за политику преговора с Портом, уз подршку великих сила. С друге стране, млађа генерација („млади"), под утицајем либералних и радикалних политичких идеја, заступала је концепцију ослобођења Бугарске оружаном борбом у сарадњи с другим балканским нацијама и уз ослонац на велике силе, пре свега на Русију. Б. су учествовали на руској страни у свим ратовима Русије против Османског царства током XIX в., као и у националним устанцима других балканских народа од времена Српске и Грчке револуције. Седиште револуционарног крила налазило се најчешће у румунским кнежевинама, понекад у Србији, зависно од политичке ситуације и изгледа за подизање општебалканског устанка против Османлија, а те групације су из иностранства безуспешно покушавале да доврше припреме за дизање устанка у Бугарској. Најзначајније личности револуционарне емиграције 60-их и у првој половини 70-их година XIX в. били су Георги Раковски, Љубен Каравелов, Васил Левски и Христо Ботев. Делатност револуционарних комитета није непосредно довела до ослобођења Бугарске, Априлски устанак 1876. Османлије су крваво угушиле, а коначно ослобођење Бугарске било је последица деловања руске дипломатије и пораза Османског царства у рату с Русијом 1877‒1878. Одредбама Санстефанског претходног мировног уговора (3. III 1878) било је предвиђено стварање велике бугарске државе која би обухватала територију између Дунава и Старе планине, Македонију и већи део Тракије. Одредбама Берлинског уговора (13. VI 1878) велике силе су ревидирале ове одредбе – створена је вазална Кнежевина Бугарска (Софијски санџак и територија између Дунава и Старе планине – 63.752 км²) и аутономна провинција Источна Румелија (јужно од Старе планине – 32.978 км²), део јужне Добруџе припао је Румунији, Србија је добила Пирот и Врање, а Македонија, Егејска Тракија и већи део Једренске Тракије враћени су под непосредну власт Османског царства.

У самосталној држави. Раздобље руске цивилне и војне управе 1878‒1879, уз ангажовање бугарске интелигенције у административном апарату и постепено препуштање управе Б., представљало је прелазни период ка коначном формирању бугарских државних институција у територијалном оквиру предвиђеном Берлинским уговором. Руски саветници саставили су и пројекат устава, који је чинио суштину првог устава Кнежевине Бугарске усвојеног на Народној скупштини у Трнову 28. IV 1879. Устав је предвиђао опште право гласа за мушкарце, док су посланици могли да буду сви писмени мушкарци старији од 30 година, кнез је представљао државу у односима са страним државама, постављао је министре и делио законодавну власт са Скупштином, а значајан део устава био је посвећен заштити људских права. Био је то један од најдемократскијих европских устава свога времена. За првог бугарског кнеза изабран је хесенски принц Александар Батемберг (1879‒1886), немачки аристократа родбинским везама повезан с руском царском породицом. За време Скупштине у Трнову до изражаја су дошле концепцијске разлике између две политичке групације, касније првих политичких странака – конзервативне и либералне – чији ће сукоб обележити наступајуће раздобље. Кнез је био незадовољан ограничењима која му је наметао устав и у политичким сукобима био је наклоњенији конзервативцима, а 1881. извршио је, уз руски благослов, државни удар и издејствовао седмогодишњу суспензију устава и ванредна овлашћења за себе. Непрестано мешање руске владе у унутрашња питања изазвало је незадовољство свих политичких фактора и 1883. довело до споразума либерала и конзервативаца, те враћања устава на снагу, а од јула 1884. на власти су били либерали, са Петком Каравеловим као председником владе. Истовремено, после Берлинског конгреса велике силе су Органским статутом организовале провинцију Источну Румелију, а политичке поделе на конзервативце и либерале обележиле су и политички живот провинције. Најзначајније спољнополитичко питање, у вези с којим нису постојале разлике међу бугарским политичарима, била је борба за национално уједињење која је као први корак подразумевала уједињење Бугарске и Источне Румелије. После Берлинског конгреса национално јединство симболично је персонификовала Егазархија, са егзархом у Истанбулу, финансирана у одређеној мери од влада у Софији и Пловдиву. Уједињење Бугарске и Источне Румелије прокламовано је 18. IX 1885. Чин уједињења војно је одбрањен у рату са Србијом и великом победом на Сливници 15‒17. XI (мир потписан у Букурешту 3. III 1886), а дипломатски санкционисан од стране великих сила избором бугарског кнеза за генералног гувернера Источне Румелије (Топханенски акт од 5. IV 1886), чиме је Берлински уговор остао ненарушен. Руско незадовољство услед смањења утицаја у Бугарској довело је прво до свргнућа (21. VIII 1886), а потом абдикације (8. IX 1886) кнеза Александра, те кулминирало прекидом дипломатских односа (17. XI 1886). Државом је управљало регентство предвођено Стефаном Стамболовим. За новог кнеза 7. VII 1887. изабран је поново немачки принц, Фердинанд од Сакс-Кобурга и Готе, а Стамболов је постао председник владе. Њихово јединствено деловање симболизовало је стабилност новог поретка упркос изостанку међународног признања услед руско-бугарског сукоба. Велике силе признале су Фердинанда за кнеза тек после обнове дипломатских односа с Русијом 1896. и формалног признања од стране Порте. У међувремену, Стамболов је у унутрашњој политици владао диктаторски, док је спољнополитички ослонац тражио у Бечу и неговао добре односе с Портом. Добри односи са османским вазалом, уз британску подршку, донели су позитивне резултате на простору Македоније (према мишљењу бугарске интелигенције етнички доминантно бугарске), те је њено припајање Бугарској доживљавано као најзначајнији чин у процесу националног уједињења и, самим тим, представљало најзначајнији спољнополитички циљ владе у Софији. Уступци Порте у првој половини 90-их година XIX в. довели су на епископске столице у Охриду, Скопљу и Битољу егзархијске свештенике, док је бугарска пропаганда значајне успехе остваривала кроз широко организован систем школа и црквених општина. Изборне малверзације, прогони политичких противника, као и јачање позиције кнеза Фердинанда и сукоби на релацији кнез – председник владе, учинили су немогућим опстанак Стамболова. Заменио га је 1894. конзервативац Константин Стоилов (1894‒1899) и одмах основао нову странку – Народну странку. Кнез Фердинанд постао је доминантна фигура у политичком животу, па је преузео управу над целокупним политичким системом, подстичући фрагментираност политичких странака на супарничке фракције и остварујући пресудан утицај на министарства рата и спољних послова. Лоше стање државне привреде, пољопривредна криза и тежак положај сељака довели су 1899. до оснивања Бугарског земљорадничког народног савеза, чији представници 1901. улазе у Скупштину, а који, под вођством Александра Стамболијског, 1906. постаје утицајна политичка странка, са захтевима усмереним ка већим улагањима у пољопривреду и просвету него у војску, те ка спровођењу мирољубиве спољне политике и стварању балканске федерације сељачких држава.

Упркос тешкој економској ситуацији унутрашњом и спољашњом политиком на прелому векова доминирало је питање Македоније. У Солуну је 1893. oснована тајна револуционарна организација, касније названа Унутрашња македонско-једренска револуционарна организација (ВМОРО), која је путеве ослобођења од османске власти тражила у захтеву за успостављањем аутономије за Македонију која је, бар у прво време, доживљавана као прелазни корак ка уједињењу с Бугарском. Истовремено, македонски емигранти у Софији основали су 1895. Врховни македонски комитет и заступали агресивнију политику прекограничних упада, насиља и атентата. Бугарска влада толерисала је, понекад и подстицала, организовање наоружаних чета и њихов упад у Македонију, настојећи да задобије подршку јавности, али и „врховиста" који су имали све већу улогу у унутрашњополитичком животу кнежевине. Четничка акција није донела успех, а подстакла је супарничке балканске државе – Србију и Грчку, које су имале интересе на простору Македоније – да и саме организују упаде чета са своје територије. Са Србијом је 1897, у време устанка на Криту, постигнут споразум који је искључивао једностране потезе на простору Македоније. Масовни устанак у Македонији 1903 (Илинденски устанак / Илинденско-преображењски устанак) угушила је османска војска. Реакција великих сила довела је до усвајања програма реформи, док је Бугарска опадање утицаја у Македонији покушала да надомести споразумима са Османским царством (1904) и са Србијом (1904‒1905). С друге стране, јачао је сукоб међу „македонистима" – унутар ВМРО дошло је 1907. до поделе на пробугарско и аутономистичко крило, додатно усложњене ранијим сукобом са „врховистима". Бугарски социјалистички и синдикални покрет били су најснажнији на Балкану и лоша привредна и политичка ситуација довела је 1906‒1907. до низа штрајкова, Божићних демонстрација 1907, те убиства председника владе Димитрија Петкова у марту исте године. На изборима 1908. Бугарски земљораднички народни савез (БЗНС) остварио је значајан успех и освојио 23 посланичка места. Највећи успех владе Александра Малинова (1908‒1911) био је, у споразуму и уз одобрење Аустроугарске, проглашење независности 5. X 1908, уз проглашење Бугарске краљевином, док је кнез Фердинанд узео титулу цара (коришћена само за унутрашњу употребу, док су му велике силе признале титулу краља).

Развој међународних односа, нови положај Русије на Балкану после Анексионе кризе (1908‒1909), усложњавање ситуације на Балкану услед италијанско-османског рата у Либији (1911‒1912), те неуспех покушаја непосредног споразума с Портом око Македоније, окренуо је владу Ивана Гешова (1911‒1913) ка споразуму с балканским државама о њеној подели. Резултат је био низ тајних уговора (најзначајнији савези са Србијом 13. III, са Грчком 29. V 1912) који су у Првом балканском рату 1912‒1913. довели до победе над Османским царством. Бугарска војска извојевала је две велике победе у биткама код Кирк Килисе и Лиле Бургаса. Спор са савезницима око поделе Македоније довео је до Другог балканског рата 1913. и пораза бугарске војске у рату са Србијом, Грчком и Румунијом. Мировним уговором у Букурешту (10. VIII 1913) Бугарској је припао незнатан део Македоније (Пиринска Македонија) и излаз на Егејско море, док је јужна Добруџа уступљена Румунији. Реваншистичко расположење окренуло је владу Васила Радославова (1913‒1918) Централним силама. Нови зајмови узети су у Немачкој, наоружање је купљено у Аустроугарској, а Немачка је добила концесије за експлоатацију бугарских рудника. Упркос противљењу опозиције приближавању Централним силама и уласку у рат, уговор о савезу с Централним силама потписан је 6. IX 1915. За учешће у нападу на Србију у октобру 1915. Бугарска је награђена делом Македоније који је у претходном рату припао Србији, горњим Поморављем и враћањем територија изгубљених у Другом балканском рату, док је накнадно дефинисани максималистички ратни циљ био уједињење бугарске нације унутар субјективно перципираних историјских и етничких граница које су излазиле на Црно, Егејско и Јадранско море. После победе Централних сила над Румунијом 1916‒1917. Бугарској је мировним уговором у Букурешту од 7. V 1918. враћена јужна Добруџа. Упоредо с растућим проблемима с којима су се држава и војска суочавале, те општом ситуацијом на европским ратиштима неповољном по Централне силе, јачало је антиратно расположење које је јуна 1918. довело до доласка нове владе Александра Малинова (21. VI -- 28. XI 1918). Три месеца касније пробијен је Солунски фронт, 29. септембра потписано је примирје, а краљ Фердинанд абдицирао је 3. X 1918. Наследио га је син Борис III (1918‒1943). Мировним уговором у Неију (27. XI 1919) Бугарска је, поред разоружања и плаћања ратне одштете, била принуђена да Румунији врати јужну Добруџу, извршене су стратешке исправке границе у корист Југославије у сливу Тимока, рејону Цариброда и Струмице. Бугарској је остала само Пиринска Македонија, док је уски излаз на Егејско море накнадно припао Грчкој.

Пораз у рату допринео је успону левице. После избора у августу 1919. на власт је дошла коалиција са Стамболијским као председником владе на челу (1919‒1923), док је новооснована Комунистичка партија Бугарске освојила 18% гласова. У унутрашњој политици реформе, у спољној политици помирење са суседима, представљали су основу политичког деловања Стамболијског. Његови успеси били су ограничени хаотичним привредним и политичким стањем у којем се поражена Бугарска налазила после рата. Организовао је посебне одреде БЗНС за сламање генералног штрајка и демонстрација које су организовали комунисти и увео ванредне мере у раздобљу 1919‒1922, а и сам се служио опробаним насилним и незаконитим методама приликом избора. Својом политиком изазвао је незадовољство цркве, војске и опозиционих партија, а сукобио се и са Унутрашњом македонском револуционарном организацијом (ВМРО), организацијом македонских емиграната обновљеном 1920, која је изводила терористичке акције у Југославији и Грчкој с циљем ослобођења и уједињења македонских територија унутар бугарске државе. Војна лига (основана 1922), ВМРО и предратне политичке групације ујединиле су се против владе, те 8. VI 1923. извеле пуч. Стамболијски је мучен и убијен. Пучисти су образовали Демократски савез који је подржао нову владу Александра Цанкова (1923‒1926). У септембру 1923. влада је угушила комунистичку побуну и искористила је као повод за обрачун с левицом. Упркос успеху на изборима 1924. Комунистичка партија Бугарске (КПБ) је забрањена, а после неуспешног атентата на краља Бориса 16. IV 1925. уследила је одмазда над левицом. Влада је безуспешно покушала да се обрачуна и с македонском десницом. У условима Велике економске кризе на власт је на изборима 1931. дошао Народни блок, коалиција левог центра, а потом је дозвољена и легализација политичке делатности комуниста оснивањем Бугарске радничке партије. Влада Николе Мушанова (1931‒1934) одржала се три године, борећи се с последицама економске кризе, нападима комуниста и екстремне деснице, док су истовремено трајали сукоби око министарских положаја унутар владајуће коалиције. Разочарање у постојећи политички систем довело је до окупљања незадовољника из војске и интелигенције око десничарске политичке групације наклоњене фашистичкој идеологији назване Звено, предвођене резервним пуковником Кимоном Георгијевим. Из сарадње Војне лиге и Звена произашао је војни пуч 19. V 1934. под вођством пуковника Дамјана Велчева. Угледајући се на фашистичке идеје о корпоративној држави, нова влада Кимона Георгијева (1934‒1935) ставила је устав ван снаге и владала декретима, распустила Скупштину, укинула странке, синдикате заменила једним под контролом државе, покренула административне реформе. Велики успех владе био је обрачун са ВМРО-ом, чија је терористичка делатност представљала препреку за успешно вођење спољне политике и нормализацију односа са суседима, а пре свега с Југославијом. Пре него што је режим кроз институције политичког система успео да обезбеди снажну подршку, краљ Борис преузео је контролу, оборио владу, уклонио војску из политичког живота, те постепено завео лични режим под владом Георгија Кјосеиванова (1935‒1940). На спољнополитичком плану, успех је постигнут 1938. потписивањем Уговора о пријатељству и ненападању с државама Балканског пакта, као и даљим приближавањем с Југославијом. Основа политике првобитно је била постепена и мирна ревизија одредаба уговора у Неију, а с почетком рата Бугарска је своје ревизионистичке планове намеравала да оствари приближавањем Немачкој. Под Хитлеровим притиском Румунија је 7. IX 1940. уступила јужну Добруџу Бугарској. Тројном пакту Бугарска је приступила 1. III 1941. и немачка војска користила је њену територију за нападе на Југославију и Грчку. Бугарској војсци потом је дозвољено да окупира делове Србије, готово целокупну територију Македоније и западне Тракије. Током рата није било значајнијег отпора, иако су комунисти после немачког напада на СССР повели оружану борбу. Средином 1942. основан је Отаџбински фронт, савез свих антиокупационих и антифашистичких снага (комунисти, леви земљорадници, социјалдемократе, Звено, независни интелектуалци), који је руководио оружаним отпором. Краљ Борис III умро је 1943, а уместо малолетног Симеона II (1943‒1946) земљом је управљало намесништво. Приближавање Црвене армије границама Бугарске пратила су настојања бугарске владе да пронађе излаз и приближи се западним савезницима, али су препрека били захтеви за враћање окупираних територија. После уласка Црвене армије у Букурешт, у покушају да спречи долазак комуниста на власт, парламентарна опозиција формирала је владу 2. IX 1944. и покушала да привуче припаднике Отаџбинског фронта, али без успеха. Совјетски Савез објавио је 5. IX рат Бугарској, Црвена армија ступила је на бугарску територију, а ноћу 8/9. IX снаге Отаџбинског фронта извршиле су државни удар и преузеле власт. Образована је влада Кимона Георгијева у којој су, у оквиру Отаџбинског фронта, доминантну улогу имали комунисти. Примирје са СССР-ом потписано је 28. X, а бугарска армија узела је учешће у завршним операцијама против нацистичке Немачке. Управу над Бугарском вршила је Савезничка надзорна комисија под председавањем Совјета.

Социјалистичка Бугарска. Године 1944‒1947. представљале су прелазно раздобље ка новом друштвеном уређењу. У првој години, посебно првих неколико недеља, уследиле су чистке, како политичких противника тако и неистомишљеника у државној администрацији и војсци. Декретом од 12. X 1944. странке Отаџбинског фронта проглашене су за једине законите, чиме је онемогућена политичка делатност већине постојећих политичких странака, а у јануару 1945. усвојен је закон о заштити народне власти. Уследио је сукоб Бугарске радничке партије (БРП) са осталим странкама у Отаџбинском фронту и наметање подобних личности на њихово чело. Прво је у јуну 1945. неутралисана најутицајнија – БЗНС (уместо Николе Петкова председник Александар Обов) – а потом и Социјалдемократска партија (уместо Григора Чесмеџијева Димитар Нејков), чиме је у потпуности реорганизована структура бугарске политичке сцене. Сложени односи СССР-а и западних савезника, преговори о мировном уговору који је Бугарска као поражена страна требало да потпише, те неопходност међународног признања нове бугарске владе од стране западних савезника као предуслов неопходне финансијске помоћи, условили су одлагање коначног обрачуна. Попуштајући пред притиском Запада и припремајући се за изборе предвиђене споразумом савезника у Јалти, влада је у септембру 1945. усвојила закон о легализацији нефашистичких странака. Уследило је оснивање, тј. обнова, неколико опозиционих странака, међу којима и две најутицајније – Петков оснива БЗНС, а Чесмеџијев Радничку социјалдемократску партију (РСДП). Неравноправни услови под којима је вођена предизборна кампања утицали су на одлуку опозиције да бојкотује изборе 18. XI 1945, упркос противљењу Запада. Странке Отаџбинског фронта освојиле су 88% гласова. Пошто су западне силе одбиле да признају резултате, постигнут је компромис уласком у владу два министра изван Отаџбинског фронта, али реконструкција владе није умањила моћ БРП. Уследиле су у лето 1946. нове чистке у војсци, чија је наклоност била неопходна комунистима у ситуацији у којој се очекивао скори одлазак Црвене армије, а на референдуму 8. IX 1946. већина гласача определила се за укидање монархије и проглашење Бугарске републиком. О снази опозиције сведоче резултати избора за уставотворну Велику народну скупштину 27. X 1946: опозиција је освојила 30%. Влада Георгија Димитрова, оформљена 23. новембра, потписала је 10. II 1947. мировни уговор којим је Бугарска враћена у границе из 1941 (остао јој део Добруџе припојен 1940. од Румуније), оружане снаге сведене су на 65.500 војника, а биле су предвиђене и репарације Југославији и Грчкој. Одмах после ратификације уговора од стране западних сила уследио је коначни обрачун са опозицијом. РСДП и БЗНС нестали су с политичке сцене, а врхунац хапшења представљало је суђење и погубљење Николе Петкова, чија је смрт (23. IX 1947) означила крај политичке опозиције у Бугарској. Нови бугарски устав, усвојен 4. XII 1947, био је модификована верзија совјетског устава, којим је Бугарска проглашена за народну републику, највиши орган било је Председништво Народне скупштине са шефом државе на челу, чиме су ограничена права народног представништва. Лична и грађанска права била су гарантована, али уз ограничење да не смеју да нарушавају нови систем. Предвиђена је планска организација привреде, која је убрзо омогућена институционалном ликвидацијом приватног сектора усвајањем закона о национализацији. Следеће године, на V конгресу у децембру 1948, БРП је променила име у Бугарска комунистичка партија (БКП).

Уследиле су реформе према совјетском узору: у децембру 1947. национализована су преостала приватна предузећа, спајањем приватних банака настала је државна Централна банка, у фебруару 1948. уведен је државни монопол над трговином, а исте године убрзан је процес колективизације пољопривреде, започет 1945. На V конгресу БРП/БКП у децембру 1948. усвојен је први петогодишњи план, с нагласком на индустријализацију и развој тешке индустрије, бугарска привреда све више се везивала за совјетску, а 1949. Бугарска је постала један од оснивача Савета за економску сарадњу (СЕВ). Усвајање новог друштвено-политичког модела било је праћено политичким сукобима унутар БКП, тј. чисткама, посебно после Резолуције ИБ-а и почетка сукоба с Титом. После смрти Георгија Димитрова у јулу 1949, чисткама је руководио нови председник владе и први човек партије Валко Червенков, а резултат је било избацивање неколико хиљада чланова из БКП, затворске казне, а у неким случајевима и погубљење окривљених (најпознатији случај Трајча Костова). У новој констелацији снага после Стаљинове смрти (1953), Червенков је задржао место председника владе, док је вођство БКП формално препустио младом Тодору Живкову, управљајући из позадине. Осуда Стаљиновог култа личности и рехабилитација Тита на XX конгресу КПСС-а (1956) довели су до ланчаних промена у Бугарској. На „Априлском пленуму" ЦК БКП (2‒6. IV 1956) Живков је прочитао уводни реферат, усаглашен са совјетским амбасадором у Софији, који је био бугарска варијанта критике култа личности. Червенкова је на месту председника владе заменио Антон Југов, док је Живков остао на месту првог секретара ЦК БКП. Потпуно ослањање Живкова на Москву обезбедило му је потпуну победу над политичким противницима – у новембру 1962. смењен је Југов, а 1965. откривена је завера у војсци која је за крајњи циљ имала његово свргавање. Кадровским променама Живков је обезбедио потпуну контролу над партијским и државним апаратом и држао апсолутну власт до 1989.

Најзначајнији изазови Живковљевом режиму налазили су се на привредном плану. Унутарпартијски сукоби и опште незадовољство крајем 50-их и у првој половини 60-их година били су узроковани тешким стањем услед лоше осмишљених реформи. С друге стране, позитивне последице потчињености Москви биле су видљиве када је Бугарска прихватила план економске специјализације унутар блока социјалистичких земаља и успоставила блиске трговачке везе с чланицама СЕВ-a, обезбедивши сигурно тржиште за пољопривредне производе и робу широке потрошње ниског квалитета, као и приступ сировинама, посебно нафти, по ниским ценама. Живков је 1965. почео велику реформу с циљем свеобухватне децентрализације, али је одустао после догађаја у Чехословачкој 1968. Потом је 1969. приступио новом експерименту у пољопривреди стварањем великих агроиндустријских комплекса специјализованих на мањи број усева, са солидним успехом. Нови устав и нови програм БКП усвојени су 1971. Према слову Устава, Бугарска је била социјалистичка држава с радничком класом на челу. Оформљено је ново тело – Државни савет, са законодавном и извршном влашћу и са шефом државе на челу – које је Живкову осигурало потпуну власт (био председник Савета 1971‒1989). Једина значајнија чистка за време апсолутне власти Живкова догодила се 1977, сменом члана Политбироа БКП Бориса Велчева и избацивањем из партије 38.500 чланова. Почетак опадања Живковљеве моћи био је повезан с привредним проблемима и непрестаним административним реформама. Покушај решења проблема у привреди учињен је у марту 1979. усвајањем „Новог економског механизма", тј. везивањем прихода за резултате рада и приближавањем тржишним економским принципима. Првобитно уведене у пољопривреди и економији, реформе су од 1982. примењене у целокупној привреди, али су резултати били скромни. Углед режима значајно је 1984‒1985. нарушен услед репресивне политике према турској мањини. После доласка Михаила Горбачова на место генералног секретара КПСС-а (1985) нестао је и ослонац на Москву, неспремност новог совјетског руководства да настави с продајом субвенциониране нафте додатно је погоршала економску ситуацију, а бугарски државни дуг нагло је растао. Последњи покушај Живкова да се одржи на власти био је јулски пленум ЦК БКП 1987, на којем је најављена постепена трансформација система. Реформе нису допринеле повећању продуктивности и подизању квалитета производње, а наишле су на лош пријем у Москви. Дисидентске политичке групе у Бугарској образоване су тек 1988 (две основне групе: антикомунисти и комунисти-реформатори) и имале су формално аполитичан карактер усредсредивши се на еколошка, верска и етничка питања. Њихова делатност 1989. допринела је паду режима подстицањем незадовољства турске мањине које је, после реакције власти, довело до масовног исељавања у Турску и међународне осуде и изолације Бугарске. Разбијање демонстрација еколога у Софији 26. X 1989. послужило је као повод незадовољницима у партији, предвођеним министром спољних послова Петром Младеновим. Уз благослов Москве, Живков је 10. XI 1989. принуђен на оставку.

Период транзиције. Улога врха БКП у политичким промена одредила је њихову динамику. Промене су у почетку доживљаване као либерализација постојећег режима, те је њихово убрзање ка суштинској промени система уследило тек под притиском јавности. Део опозиционих групација ујединио се 7. XII 1989. у Савез демократских снага (СДС) предвођених Жељом Желевим, а обновљене су и неке старе странке, попут БЗНС (Никола Петков) и Социјалдемократске партије. На Ванредном XIV конгресу БКП (30. I – 2. II 1990) партија се одрекла дотадашњег друштвеног система и изашла на пут увођења демократског и плуралистичког система, те 3. априла променила име у Бугарска социјалистичка партија (БСП). За првог председника изабран је Петар Младенов, а председник владе био је Андреј Луканов (8. II – 29. IX 1990). На првим парламентарним изборима у јуну 1990. БСП је освојила највећи број гласова, а уследили су улични протести опозиције. Под притиском опозиције Младенов је поднео оставку, а заменио га је 1. VIII 1990. Желев. Луканова је на месту премијера у новој коалиционој влади заменио независни кандидат Димитар Попов (1990‒1991). Новим уставом од 12. VII 1991. Бугарска је дефинисана као парламентарна република, док су спречавање монопола једне странке, заштита приватног власништва и грађанска права дошли у први план. Нови избори 19. октобра донели су победу СДС (34%) и образовање владе Филипа Димитрова (1991‒1992). Покушај убрзања привредних реформи изазвао је опште незадовољство, оставку владе и образовање експертске владе Љубена Берова (1992‒1994), која је наставила посао преструктурирања привреде и приватизације индустрије, праћене све већом незапосленошћу, инфлацијом и криминалом. Уследила је победа социјалиста на изборима 18. XII 1994. Влада Жана Виденова (1995‒1997) неуспешно је покушала да ублажи проблеме бугарског транзиционог друштва успоравањем реформи. Уследила је економска криза појачана политичком нестабилношћу после победе Петра Стојанова, кандидата СДС, на председничким изборима 1996. Политичка криза превазиђена је тек у пролеће 1997. победом коалиције странака Обједињене демократске снаге окупљене око СДС и именовањем владе Ивана Костова (1997‒2001), док је економска криза довела до увођења стране монетарне контроле. Уследили су одлучни кораци на убрзавању реформи с јасним циљевима: убрзана приватизација, борба против криминала и корупције, приближавање и укључивање у НАТО и Европску унију. Политичка и финансијска стабилност најзначајнији су успеси владе Ивана Костова, али је макроекономску стабилност пратило осиромашење провинције, а последице су се осетиле на следећим изборима. Изборна 2001. донела је појаву нове политичке групације – Националног покрета Симеон II предвођеног бившим бугарским краљем који се вратио у Бугарску. Упркос настојањима СДС да онемогући излазак на изборе странке Симеона II, бивши владар однео је победу (43%) и постао председник коалиционе владе (2001‒2005). На председничким изборима 2001. изабран је кандидат БСП Георги Прванов. Пуноправни члан НАТО-а Бугарска је постала 2. IV 2004. На изборима 2005. победили су социјалисти, а потом је формирана коалициона влада, с вођом БСП Сергејом Станишевим на челу (2005‒2009), која је 1. I 2007. довршила процес придружења Бугарске Европској унији, чиме је формално завршен процес политичке и привредне трансформације покренут 1989. На првим изборима за Европски парламент 2007, поред коалиције предвођене социјалистима, највише места освојила је новоформирана партија десног центра Грађани за европски развој Бугарске градоначелника Софије Бојка Борисова, која је потом однела победу и на парламентарним изборима 2009 (39,7% гласова). Борисов је актуелни председник владе.

Момир Самарџић

ЛИТЕРАТУРА: С. Радев, Строителите на съвременна България, I‒II, София 1973; И. Божилов, В. Гюзелев, История на средновековна България VII–XIV век, София 1999; К. Манчев, История на балканските народи (1918‒1945), София 2000; С. К. Павловић, Историја Балкана, Бг 2001; Р. Џ. Кремптон, Балкан после Другог светског рата, Бг 2003; Л. Ставријанос, Балкан после 1453. године, Бг 2005; Е. Калинова, И. Баева, Българските преходи 1939‒2005, София 2006; Д. Попов, И. Божилов, Ц. Георгијева, К. Косев, А. Пантев, И. Баева, Историја Бугарске, Бг 2008.