БУДВА

БУДВА, град у Црногорском приморју и центар општине површине 122 км², у којој је 2011. у 33 насеља живело 19.170 становника (48,19% Црногораца и 37,7% Срба; српским језиком говори 51,89%, а црногорским 34,77%). Б. је најзначајније туристичко насеље у Црној Гори, које је дуж обале формирало континуирану туристичку зону дугу око 10 км, за коју је устаљен назив Будванска ривијера. Општина обухвата и већа насеља: Бечићи, Свети Стефан и Петровац. Кроз Б. пролази пут који прати читаву јадранску обалу од Ријеке до Улциња, а овде се од њега одваја пут ка Цетињу и Подгорици. Зачетак насеља је на малом кречњачком полуострву на западној периферији залива дугог око 2 км. На њему је изграђена тврђава и утврђени град, чији су зачеци још у грчкој колонији из IV в. п.н.е. Данас је стара Б. типичан средњовековни град који су формирали Млечани, окружен зидинама, с недоследно решеткасто распоређеним уским улицама и спратним каменим кућама. На обали залива настало је савремено насеље, а у залеђу су постојале кнежине Маини, Побори и Брајићи, те издвојена комунитад Паштровићи. Развојем туристичких функција приобални део насеља се проширио према унутрашњости флишне зоне и инкорпорирао сва околна села, а велике обрадиве површине заузели су хотели, пансиони, куће за одмор и други туристички садржаји. Ти делови града преузели су називе по старим именима. Стари град је са северне, источне и јужне стране опасан морем, а прилаз је био могућ само са западне стране. Ту је главни улаз у град, на који се наставља најдужа, али уска и кривудава улица (Његошева улица) која води до најпространијег трга (Трг старих цркви) и до цитаделе, који су на југоисточној периферији насеља. Ту су католичка црква Св. Јована Крститеља, православна црква Св. Тројице и темељи тробродне базилике с подним мозаицима из VI–VII в. Југозападно од њих у непосредној близини налазе се црква Св. Саве Освећеног и црква Св. Марије. Са северне стране налази се старо пристаниште које је последњих година претворено у велику марину за чамце и јахте. На тој страни су још четири градске капије, али се на њих надовезују кратке улице. Б. је у великој мери страдала у земљотресу 1979, али је у потпуности обновљена. Читава околина се оријентисала ка туризму и трговини, чему погодује богато историјско наслеђе, природне плаже, блага медитеранска клима и изузетно привлачни природни амбијенти. Град се трансформисао у центар туризма Црне Горе, тако да Будванску ривијеру годишње посети више од 200.000 туриста. Познате будванске плаже су Могрен, западно од старог града, и пространа Словенска плажа на североистоку, која се протеже дуж целог залива. Западно од Б., на другој страни брда Спас (385 м) налази се пространа плажа Јаз уз коју је аутокамп. Најпознатији су стари хотели „Авала" и „Могрен", саграђени у непосредној близини Старог града. У новије време у граду и околини постоји преко 50 нових и реконструисаних старих хотела. Највише их је источно од Б. иза рта Завала дуж суседног залива названог по старом селу Бечићи. Њих дели гребен висок 60 м, кроз који је прокопан 120 м дуг тунел за пролаз пешака. Испред Будванског залива налази се мало ненасељено острво Св. Никола. Године 2011. град Б. је имао 13.278 становника.

Милутин Љешевић

Антички град Buthoe настао је као грчка колонија у области илирских Енхелејаца, који су по миту повезани са Кадмом и Хармонијом. Древни град обухватао је јужни део камените хридине где је данашња стара Б., високу стену где се данас диже кастел Св. Марије и околни простор уз цркве Св. Саве, Св. Тројице и Св. Ивана. Некропола се налазила на око 200 м западно од главне градске капије на благој падини брда Св. Спас. Најстарији гробови су датовани грчким сликаним вазама из периода око 520 п.н.е., али највећи број гробова, уједно и најбогатијих, припада периоду IV в. п.н.е што сведочи о процвату града. Бројни су налази апулске и ранохеленистичке Gnathia керамике, као и златног накита из овог периода. Током III в., посебно у време Римско-илирских ратова, Бутуа стагнира. Од 168. п.н.е под римским је утицајем и управом, те је Плиније помиње међу градовима римских грађана. Римски републикански и раноимперијални период је време новог узлета града и романизације, о чему сведоче некрополе с римским формама сахрањивања, гробни прилози и антропонимија. На извесну аутохтоност и локалну традицију указује специфична форма надгробних споменика – ципуса. У касноантичком периоду опада значај града; некропола из III–IV в. је скромно, неуређено гробље, с проређеним гробовима и готово без надгробних споменика. У рановизантијском периоду обновљен је део античког бедема и изграђена, крајем V или почетком VI в., пространа црква с мозаиком која указује на значај града у црквеној хијерархији новоосноване касноантичке провинције Превалис.

Александар Јовановић

Сматра се да је у доба касне антике градско језгро на полуострву било опасано бедемима. После пропасти Римског царства Б. је опстала као један од ретких античких градова и дошла под власт Византије. Према вестима цара Константина Порфирогенита, 840–841. Сарацени су напали и опустошили град који је након тога обнављан. Средином XI в. жупа Чучева са Б. припала је Радославу, сину зетског кнеза Војислава, а после 1078. то је био посед краља Бодина. Између 1184. и 1186. Б. је дошла под власт Стефана Немање. У саставу српске државе уживала је аутономију која је била регулисана статутом као и код других приморских градова. Након распада државе Немањића град је дошао под власт Балшића, а крајем XIV и током прве половине XV в. повремено су га држали Црнојевићи, Сандаљ Хранић, Ђурђе Страцимировић, Балша III и српски деспот Ђурађ Бранковић, који му је 1440. потврдио привилегије. У то време у будванском Кастелу столовао је зетски митрополит. Б. је под власт Млетачке републике потпала 1442. када су ограничена њена некадашња аутономна права. Дуго је била изложена турским нападима, а посебно 1571, када је опљачкана и опустошена. После слома Млетачке републике, једно време била је у поседу Аустрије (1797–1806), затим кратко под руско-црногорском управом, па француском, да би одлуком великих сила 1815. била додељена Аустрији под чијом је влашћу остала све до ослобођења 1918

Марко Поповић

На Митровдан 8. XI 1918. јединице Српске војске ослободиле су Б. Са подручја Општине, у саставу Српске војске на Солунском фронту борило се више стотина добровољаца. Заједно са Бокељима грађани Б. изјаснили су се за уједињење са Србијом. На територији данашње општине постојале су три самосталне општине: Б., Свети Стефан и Петровац. У економском погледу крај је био веома сиромашан. Економска емиграција је била велика – нарочито у Америку. Обрадивог земљишта је било мало; највише се гајило јужно воће, винова лоза; развијено је било маслинарство, сточарство и рибарство. Б. није имала добре саобраћајне везе: пут према Цетињу изграђен је тек 1931; поморски саобраћај је био главни. Изградњом дворца Милочер породице Карађорђевић 1935.  и хотела „Авала" 1939. туризам у Б. постаје важна привредна дјелатност. Између два рата Б. су највише посјећивали Чеси; у Прагу је 1935. основано Друштво пријатеља Б. и Јужног приморја.

За вријеме II свјетског рата Б. су 17. IV 1941. заузели Италијани, а од септембра 1943. до ослобођења 22. XI 1944. била је под њемачком окупацијом. У антифашистичкој борби погинуло је 256 бораца из Општине Б. а у логорима затворено више стотина житеља овог краја. Послије ослобођења Б. је ушла у састав Републике Црне Горе. Стари град Б. је према попису из 1933. имао 689 становника, а тај број се незнатно мијењао до земљотреса 1979. Послије обнове града ту живи око 120 становника.

 Б. је једна од најразвијенијих општина у Републици. Туризам је главна привредна дјелатност: половина туристичког промета у Црној Гори остварује се у Б. Највише гостију долази из Србије, затим Русије и западних земаља. У Општини постоје три основне и једна средња школа, Факултет за туризам и бизнис и Правни факултет. Б. има своју Радио-телевизију, Модерну галерију, Археолошки музеј, Библиотеку и Архив. Најзначајнија културна манифестација у сезони је „Град Театар". Б. је препознатљива и по спортским активностима: ФК „Могрен", ватерполо клуб и одбојкашки клуб су водећи клубови у Републици; успјешно се такмиче и кошаркашки, рукометни, карате и други клубови.

Мирослав Лукетић

Најстарија прецизно датована међу будванским црквама била је црква Св. Марије у саставу бенедиктинског манастирског комплекса. Према натпису на плочи на унутрашњој страни северног зида данашње грађевине, црква је подигнута 840. Претпоставља се да се налазила на месту постојеће цркве познате под именом Св. Марија in punta, у јужном делу града, у непосредној близини цркве Св. Саве Освећеног. Цркву су касније преузели фрањевци и држали до доласка Француза 1807. Данашња црква Св. Марије, са додатком у имену који ближе одређује њен положај (in punta: на рту), представља једнобродну грађевину с правоугаоном апсидом на јужној страни. Време настанка цркве није поуздано установљено. На цркви је уочено више етапа грађења. Најстарији део грађевине, апсида и јужни део наоса, засвођени су преломљеним сводовима. Према натпису у северном зиду цркве, облику основе и конструкцији свода, тај део градње може се датовати у другу половину XIII в. Црква је обнављана и у XVII в. када су дограђене просторије на источној, северној и западној страни, а по свему судећи, из тог времена је и звоник на преслицу.

Мала црква посвећена Св. Сави Освећеном налази се на градском тргу, у јужном делу старог града, у непосредној близини цркве Св. Марије in punta. По будванским летописцима, тај светитељ био је први патрон града. На основу натписа уклесаног у плочи у ниши јужног зида наоса црква је датована у 1141. Историјска збивања условила су честа прелажења цркве из поседа православних у посед католика. На основу сачуваних извора зна се да је православна била у доба цара Душана, у време владавине Балшића и касније у XVII и XVIII в., а по натпису на надвратнику западног портала проистиче да је неко време припадала фрањевцима. То је ранороманичка једнобродна грађевина са олтарском апсидом на истоку, полукружном са спољне и унутрашње стране. Брод цркве подељен је пиластрима на три травеја и засведен подужним полуобличастим сводом. У овај простор светлост је допирала кроз уске, лучно завршене једноделне прозоре смештене у средишту апсиде и на северном зиду источног и средњег травеја. На западној фасади главни портал изведен је блоковима кречњака, а изнад њега постојао је, по свој прилици, дводелни прозор. Изражајност једноставних фасада постигнута је наизменичним ређањем блокова од сивкастог и ружичастог камена. Полихромна обрада фасада, присутна и на которским црквама, потиче из ломбардијске и тосканске романике. Из свега се закључује да црква својом схемом основе и спољном обрадом представља комбинацију решења својствених градитељству романике. О првобитном зидном сликарству грађевине непосредно сведоче ретки остаци композиција и ликова. Веће површине фреско-живописа сачувале су се на северној страни зида и свода сва три травеја. Најбоље је очувана композиција Вазнесења Христовог у средишњем травеју, са одлично изведеним ликом Богородице, Христа, апостола и анђела. У западном травеју, судећи по сачуваним фрагментима, приказане су две сцене из житија патрона цркве Св. Саве Освећеног. И поред знатне оштећености живописа, закључује се да су фреске рађене у духу византијске уметности и да их је извео грчки мајстор. Иконографске и стилске одлике упућују на средину XII в. као највероватније време њиховог настанка.

У будванској цитадели, а у близини цркве Св. Марије in punta, налазила се црква посвећена Богородици, позната као Св. Марија de Castello. У изворима је забележено да су је саградили православни калуђери, али време њеног настанка није поуздано установљено. По сачуваним остацима закључује се да је била једнобродна грађевина подигнута у периоду XII–XIV в. и украшена фрескама. Од 1435. или 1437. до 1442. у њој је било смештено седиште Зетске митрополије. Срушена је у XIX в.

Црква посвећена Св. Јовану Крститељу, који је постао патрон града, била је катедрална црква будванске бискупије све до 1828. Тачно време њене изградње и првобитни облик нису познати. Постојећа грађевина је тробродна базилика без апсиде, са бочним певницама, хором и сакристијом. По начину градње и обележјима архитектуре претпоставља се да је подигнута у XV в. Општи изглед цркве измењен је каснијим доградњама. У XIX в. уз првобитну грађевину са северне стране дограђен је звоник, а са јужне бискупски двор. Међу иконама најзнаменитија је икона Богородице са Христом, позната као Будванска Богородица. Претпоставља се да је сликана за будванску цркву Св. Марије и да је касније доспела у цркву Св. Јована Крститеља, где се и данас налази и чува у збирци уметничких предмета. Стилске и иконографске карактеристике те иконе упућују на јужноиталијанска византијска решења и на XIII в. као време њеног настанка. Међу осталим истичу се слика Св. апостола Петра и Павла, рад уметника из круга Карпача, неколико грчких икона и слика Св. Луке, дело домаћег сликара А. Боцарића.

Јужно од цркве Св. Јована Крститеља налазе се темељи тробродне базилике са подним мозаицима, по свему судећи, из VI–VII в.

Будванска црква Св. Тројице, у близини осталих цркава, подигнута је 1804. Једнобродна је грађевина са полукружном апсидом, куполом и звоником на преслицу. Веома пажљиво је уобличена њена западна фасада с главним профилисаним порталом и розетом изнад њега. Изразито обележје цркве је двобојност фасада. Њихово врло упечатљиво дејство постигнуто је блоковима од сивог и црвенкастог камена у наизменичним редовима. У унутрашњости цркве налази се иконостас израђен у барокном стилу. Иконе у доњем делу иконостаса, осим престоних, радио је почетком XIX в. непознати сликар, вероватно грчког порекла. Никола Аспиоти, уметник са Крфа, израдио је горње делове иконостаса 1864. Испред цркве налази се гроб књижевника Стефана Митрова Љубише, а споменик (рад уметника Лојза Долинара) подигнут је у градском парку.

Драгана Павловић

У епским песмама Б. се помиње уз богату атрибуцију – као град и град приморски, бијела и пребијела, питома, у Приморју, на крајину итд. Песме је опевају у историјском контексту црногорско-турског сукоба 1768 (СМ 14), Наполеоновог похода 1813 (Вук VIII, 44; СМ 48) и доласка књаза Данила на власт у Црној Гори (Вук VIII, 71). Само у Српским народним пјесмама из необјављених рукописа Вука Стефановића Караџића (Бг 1974, IV, 39 – о погибији и освети Пера Мартиновића) помиње „будванске пазаре", где се купује „добра трговина", по чему је град био чувен од најстаријих времена.

Мирјана Детелић

ЛИТЕРАТУРА: С. Накићеновић, Антрополошка студија Бока, Бг 1913; М. Шуфлај, Срби и Арбанаси, Бг 1925; М. Абрамић, „Антикни налази у Будви", Гласник Народног Универзитета Боке Которске, 1937, 4; В. Кораћ, Градитељска школа Поморја, Бг 1965; M. Лукетић, Будва, Св. Стефан, Петровац, Будва–Цт 1966; Историја Црне Горе, I, Тг 1967; В. С. Караџић, Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, Бг 1969; Историја Црне Горе II/1, Тг 1970; П. Мијовић, М. Ковачевић, Градови и утврђења у Црној Гори, Бг–Улцињ 1975; З. Зековић, Д. Станојевић, „Конзервација и презентација живописа у цркви Св. Саве Освећеног у Будви", ГДКС, 1986, 10; Ж. Бујуклић, Правно уређење средњовековне будванске комуне, Никшић 1988; С. Вујовић, Људи и градови, Будва–Бг 1990; Д. Срејовић, Древна Будва у миту и историји, Бг–Будва 1996; Л. Ђурашковић, „Црква Светог Саве Освећеног у Будви", СДИУС, Бг, 1996, 23–26; С. Паповић, Љ. Б. Поповић, Античка Будва, Будва 1997; М. Лукетић, Туризам у Будви 1918–1941, Будва 1998; М. Чанак Медић, „Црква Светог Саве у Будви", Зограф, 1998–1999, 27; М. Антоновић, корични наслов: Град и залеђе; фронтиспис: Град и жупа у Зетском приморју и северној Албанији у XIV и XV веку, Бг 2003; С. Петковић, Културна баштина Црне Горе, Н. Сад 2003; Студијски семинар „Приморски град у транзицији", Будва 2004; Б. Стругар, Будва, Бг 2005; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007; Р. Ратковић, Развој хотелијерства у Црној Гори, Будва 2009.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)