БУДИМЉАНСКА ЕПИСКОПИЈА

БУДИМЉАНСКА ЕПИСКОПИЈА, једна од осам епархија коју је, као шесту по рангу, 1220. основао Св. Сава. Обухватала је простор горњег Полимља са седиштем у манастиру Св. Ђорђа код Берана, познатом као Васојевићки Ђурђеви ступови, задужбини жупана Првослава, Немањиног синовца. Један њен епископ помиње се 1252, други епископ учествује на државном сабору око 1318, епископ Василије учествује на Охридском сабору (1532). Седиште је 1552. пренето у Никољ-пазар код Бијелог Поља, којом су приликом можда спојене Будимљанска и Хумска епархија и неке друге територије јер се једно време не јавља у изворима. Ранг митрополије могла је да добије у време обнове Пећке патријаршије јер је 1640. уписана у турски дефтер као „митрополија цркве Св. Ђорђе у нахији Подгорици, спада под кадилук Бихор с кадилуком Будимља и Плав". Плаћала је пешкеш за берат 15 дуката. Имала је значајну улогу у плановима за устанак против Турака. Пајсије (Колашиновић), митрополит „Будимља и Арбаније", кренуо је 1654. у Рим, али су га Турци живог одрали. Турци су забранили да се Б. е. попуни, али није угашена ни укинута. Њом су администрирали оближњи епископи. Преживела је сеобу 1690. јер се 1709. помиње њен епископ Јефрем као купац минеја. Нестала је после тог времена -- припојена је Рашкој епархији. Патријарх српски Гаврило поднео је 1940. Архијерејском сабору предлог да се васпостави Будимљанска епархија. Унутрашња ситуација, рат и окупација одложили су реализацију за неколико година.

Р. Милошевић

У Пљеваљском синодику православља (настао између 1286. и 1292) помињу се будимљански епископи: Јаков, Калиник, Теофило (1262), Спиридон и Герман. Познати су и Герман II (1301--1303/04) и Никола (1317). Почетком XIV в. епископија је добила право на убирање црквеног дохотка (бир) на подручју Гацка и Пиве, као надокнаду за велики број села, катуна и планина у Горњем Полимљу које је краљ Милутин (1314--1316) доделио Цркви Св. Стефана у Бањској. Средином XIV в. подручје епископије протезало се на југу до гребена Проклетија, на југоистоку до граница Хвостанске епископије развођем Лима и Пећке Бистрице, на истоку и североистоку до Рашке епископије на развођу поречја Лима и Горњег Ибра, на северу до Затона на Лиму (метох Српске архиепископије), на западу до граница Зетске епископије преко планинског масива Комова, док су Гацко и Пива остали посебна енклава делимичне власти будимљанског епископа. У периоду XIV--XV в. настала су два манастирска комплекса код Берана: Ћелије (Св. Лука) у Калудри, монаха Дионисија с братијом, и Св. Арханђели у Урошевици (село Распори), оба активна у XVI в. После освајања града Бихора 1455. и Полимља Б. е. је била подређена Призренској митрополији у оквиру Охридске архиепископије. Манастир Св. Ђорђа (Ђурђеви Ступови), седиште епископије, постао је јак духовни и образовни центар, одакле су започињале побуне околног народа против Турака. Више пута је разаран (1737/39, 1809, 1825, 1854, 1862) и обнављан (1760--1763, 1926, 1978). Б. е. се у рангу митрополије први пут помиње 1532. У XVII в. познати су митрополити Теофил II (1615) и Пајсије Колашиновић (1639--1648), који је био изабран 1648. на збору у Морачи да у Риму преговара о унији и устанку против Турака, због чега је свирепо убијен. Обновљена је 1947. под именом Будимљанско-полимска епархија, са седиштем у Бијелом Пољу, укинута 1956, а 2001. поново обновљена као Будимљанско-никшићка епархија с јурисдикцијом у десет општина Црне Горе.

Г. Томовић

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Сп. Радојичић, „Будимљански епископи", Богословље, 1926; Р. Тричковић, „Српска црква средином XVII века", Глас САНУ, 1980, 320, 2; М. Јанковић, Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку, Бг 1985; Ђ. Слијепчевић, Историја српске православне цркве, I, Бг 1991.