БУЋИЋ

БУЋИЋ, Богдан (Бошко), харамбаша, ускочки капетан (Требјеса, Никшић, 1762 -- Славеносрпско Село, Одеса, 4. XI 1832). Брат сердара Мине, помиње се са три презимена: Бућић, Никшић, Требјешанин. Рано се истакао храброшћу и изабран је за харамбашу. У августу 1789. у нападу на Никшић командовао једном групом у борби на Турјачи. Турци су за освету попалили и разорили Требјесу 1789. Требјешани су избегли у Пјешивце, потом у Бјелопавлиће, заједно са својим харамбашом. У поновљеном нападу на Никшић рањен је 1790, а са сердаром Мином предводио Требјешане у борбама на Буковици, на Рудинама, у Дуги и др. Преко Пипера са Требјешанима је дошао у Доњу Морачу. Живели су две године у манастирским конацима, а 1792. се настанили у Горњој Морачи, у Љевиштима, где су се прозвали Ускоци и били центар окупљања побуњеника из Херцеговине, Потарја и других крајева. Б. је био њихов капетан, односно војни старешина. Када су Турци на превару упали у Горњу Морачу 1795, његова дружина направила им је заседу и поразила их. Ту победу је опевала народна песма и Његош у Огледалу српском. Са сердаром Мином је радио да се избегли Требјешани преселе из Мораче у Русију. То је остварено у јуну 1804. када су 23 требјешке породице населиле Славеносрпско Село код Одесе. После смрти сердара Мине 1808. преузео је све послове у руковођењу досељеним Требјешанима и са њима довршио 1815. подизање каменом зидане цркве Светог Луке. Био је капетан у Српском пуку 1807. Два сина су му учествовала у руском рату са Наполеоном. Ишао је у Петроград јануара 1818. да испослује руско држављанство за Требјешане из Славено-српског села. Тражио је помоћ од угледних Срба у руској високој служби (Милорадовић, браћа Ивелић, Прерадовић), а процес је успешно окончао 1820. У априлу исте године молио је цара Александра I да се Славеносрпско Село званично назове Варош Требјеса, али му жеља није испуњена. Умро је после пада са коња и сахрањен на свом имању. Носилац је златне медаље са ликом цара Павла I и бронзане медаље из 1812. Опеван је у нашим народним песмама, а његова архива је објављена.

ЛИТЕРАТУРА: Казыванѣ стары Треbѣшана и архива сердара Малише и капетана Бошка Бућића-Никшића, Бг 1842; М. Вујачић, „Двије разуре Требјешана и постанак племена Ускоци у Црној Гори", Глас СКА, 1971, CCLXXX, 15; Б. Павићевић (прир.), Казивање старих Требјешана, Никшић 1973.

М. Вуксановић