БУБАМАРЕ

БУБАМАРЕ, инсекти који припадају већем броју родова из породице Coccinellidae и реду тврдокрилаца (Coleoptera). Малог су полулоптастог или овалног тела, јарких боја, обично црвене, наранџасте, жуте или смеђе, с контрастним пегама или тачкама на вратном штиту и покрилцима. Пипци су кратки и главичасти, ноге кратке, глава мала, подвучена под вратни штит који је обично другачије обојен од покрилаца. Крила су добро развијена и релативно су добри летачи. Ларве су издуженог тела са снажним грудним ногама и зашиљеним трбухом. Одрасли примерци презимљавају у шумској стељи, под кором дрвета у људским становима, да би у рано пролеће напустили зимска склоништа, парили се и полагали јаја, из којих се убрзо развијају мале ларве које живе 1–2 месеца до стадијума лутке који траје 10 дана, а потом прелазе у млада имага. Када су узнемирене или нападнуте, симулирају да су мртве, скупљајући ноге и пипке уз тело, а на зглобовима задњих ногу испуштају течност жуте боје, веома оштрог и непријатног мириса. На овај начин, као и опомињућом бојом, пасивно се бране од непријатеља. Б су предатори лисних, штитастих, белокрилих ваши, лисних бува и гриња, па спадају у веома корисне инсекте који се успешно користе у биолошкој борби против поменутих штеточина. Ретко се неке врсте б. хране мицелијумима гљива и биљкама. Од фитофагних б. у пољопривреди су добро познате две опасне штеточине: луцеркина б. (Subcoccinella vigintiquatuоrpunctata), чије ларве и имага причињавају велике штете на луцерки, и Epilachna chrysomelina која оштећује диње, лубенице, краставце и тикве. У свету је познато око 2.000 врста б. Фауна б. у Србији није добро позната, а претпоставља сe да има преко 100 врста, од којих су најчешће: седмотачкаста б. (Coccinella septempunctata) и двотачкаста б. (Adalia bipunctata). У протеклој деценији у Европу је унета тзв. азијска б. (Harmonia axyridis) пореклом из тропске Кине. Успешно се одомаћила у Европи, а масовно се јавља и у Србији. Изузетно је прождрљива, те постоји опасност да ће угрозити наше (аутохтоне) б. јер се храни и њиховим јајима, ларвама и луткама. У неким земљама Европе постала је опасна штеточина за виноградарство јер се пред бербу грожђа одрасле увлаче у гроздове ради презимљавања па доспеваjу у каце за производњу вина. Због њиховог веома непријатног мириса добијено вино је лошег квалитета.

ЛИТЕРАТУРА: С. Живојиновић, Шумарска ентомологија, Бг 1968; Н. Танасијевић, Д. Симова Тошић, Посебна ентомологија, I--II, Бг 1985; Љ. Михајловић, Шумарска ентомологија, Бг 2008.

Љубодраг Михајловић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)