БРВНАРА

БРВНАРА, зграда грађена од брвана, полубрвана или талпи. Део је градитељства које припада народној архитектури. Под б. се пре свега подразумева стамбена зграда али се на исти начин граде и привредне зграде. Четвороугаоне је основе, грађена хоризонталним слагањем материјала. Брвна, полубрвна или талпе се на угловима спајају „на усек" или „на ћерт". Кров је најчешће двосливни, понекад и „на четири воде" и може бити од кровине (лишће, слама, трска), шиндре (дрвене дашчице) или ћерамиде (овални цреп). Нема таван, а дим излази кроз мале отворе на крову „баџе". Све до средине XIX в. претежно је била једнопросторна зграда, с отвореним огњиштем на средини. Од тог времена развија се хоризонтално и вертикално. Хоризонтални развој подразумева градњу собе и делимичну просторну поделу функција традиционалног начина становања. Основна просторија, „кућа", у којој се налази огњиште, користи се за свакодневне активности, а соба за спавање најстаријих чланова домаћинства и организовање домаћих светковина. Б. грађена на косом терену под једним делом има у сухозиду озидан подрум, „избу", која се користи за смештање стоке, хране, алата и сл. Такве б. називају се куће „на ћелици". Развијена б. на „кући" има двоја врата на наспрамним зидовима. У традиционалном начину становања б. је, осим за коначиште, била и место за обављање неких послова који се раде у затвореном простору (ткање, круњење кукуруза, прављење алата итд.). У традиционалној архитектури биле су познате б. „осаћанке" које су градили мајстори из Осата. Од осталих се разликују по квалитету градње и димњаку с украшеним „капићем".

М. Матић

На балканском подручју градња б. позната је још у праисторијско доба. Код старих Словена дрво је било основни грађевински материјал. Б. грађене са спратном етажом зову се чардаци. Посебна врста б. је сојеница (сошница), подигнута на високим стубовима. Б. је типична сеоска кућа на Балкану из прве половине XIX в., од брвана тесаних у виду талпи, на темељним зидовима од камена. До данас се задржала у планинским крајевима. Силуета грађевине одликује се изванредном лакоћом и елеганцијом линије.

Познат је такође и већи број сакралних објеката подигнутих од брвана. Цркве б. постоје у Русији, северноевропским земљама, али и на Балкану. То су углавном хришћанске сакралне грађевине мањих димензија, са стубовима или без њих, те карактеристичним, често врло сложеним стрмим косим кровом покривеним шиндром. У Србији су познате многе цркве б. међу којима су најзначајније: Покајница, црква у Такову код Горњег Милановца, Храм Св. апостола Петра и Павла у Даросави, Св. Ђорђе у Крњеву код Смедерева, Св. Илија у Смедеревској Паланци, Силазак Св. Духа у Селевцу код Смедерева, црква у Јаворанима, у Рачи, као и у Горобиљу.

Б. Ланцош Малдини

ЛИТЕРАТУРА: Б. Којић, Сеоска архитектура и руризам, Бг 1958; Енциклопедија ликовних умјетности, I, Зг 1959; А. Дероко, Народно неимарство, I, Бг 1968; H. Koepf, Bildwörterbuch der Architektur, Stuttgart 1968; Р. Финдрик, Динарска брвнара, Сирогојно 1998; Сл. М. Ненадовић, Илустровани речник израза у народној архитектури, Бг 2002; С. Малдини, Енциклопедија архитектуре, Бг 2004.