БРУК, Стеван J.

БРУК, Стеван J., грађевински инжењер, универзитетски професор (Сомбор, 16. I 1923). Дипломирао на Грађевинском одсеку Техничког факултета у Загребу (1951), а докторирао на Грађевинском факултету у Београду (1962). Од 1952. до 1988. у Институту за водопривреду „Јарослав Черни" радио као истраживач у Хидрауличкој лабораторији и водио Одељење за уређење водних токова, а био и заменик генералног директора Института. У периодима 1963--1969. и 1981--1989. био је професор на ГФ у Београду, Нишу и Суботици, где је предавао хидраулику са хидрологијом, хидротехнику, регулацију река и пловне путеве. На последипломским студијама на ГФ у Београду држао наставу из предмета Статистичка теорија турбуленције и Транспорт зрнастих материја. Држао наставу на последипломским студијама и на Машинском факултету и Рударско-геолошком факултету у Београду, као и на факултетима у Загребу, Сарајеву и Љубљани. Научни и стручни опус Б. обухвата експерименталну и теоријску хидраулику и реологију мешавина флуида и зрнастих материјала. Стекао светску репутацију у области речне хидраулике и теорије речног наноса. Држао уводна предавања из области речне хидраулике и морфологије на већем броју међународних конференција, као и предавања по позиву у Индији (1973), Тунису (1990), Немачкој (1992), Холандији (1994) и Судану (2006). Обављао функцију председника Југословенског друштва за хидраулику (1982--1986), чији је заслужни члан од 1990. Био је члан управног одбора Међународног друштва за хидрауличка истраживања (IAHR, 1977--1981) и њен почасни члан од 1987. Доживотни је члан Америчког друштва грађевинских инжењера (ASCE). Члан је уредништва међународне Енциклопедије за системе одржања живота (Encyclopedia of Life Support Systems -- EOLSS). Као експерт Унеска учествовао у формирању Хидрауличке лабораторије у Пном Пену (Камбоџа, 1969--1970) и Техничког факултета у Кампали (Уганда, 1971--1976). Био је дугогодишњи саветник Сектора за науку Унеска у Паризу и организатор курсева Унеска из области хидротехнике у Холандији, Енглеској и Аустралији. Учествовао у организацији и настави Међународног курса из водопривредног инжењерства за инжењере из земаља у развоју, који су Унеско и холандска влада држали у Београду (1980--1991). Као истакнути стручњак био је ангажован у пројектовању и експлоатацији хидротехничких пројеката у земљи (хидроенергетски и пловидбени системи „Ђердап" и Дунав--Тиса--Дунав) и у иностранству (Алжир, Судан, Индонезија, Бангладеш, Узбекистан). Од посебног значаја су фундаментална истраживања режима речног наноса на Дунаву у зони утицаја акумулације „Ђердап I", којима је годинама руководио.

ДЕЛА: „Хидрауличка анализа постојећег стања сектора ушћа Саве у Дунав", „Стабилност речних грађевина у сектору Великог ратног острва после затварања рукавца", у: Дунав и Сава код Београда -- Хидротехнички проблеми и хидрауличка проучавања, Бг 1963; „Теоријска разматрања у области механике кретања речних наноса", у: Ерозија, бујични токови и речни нанос, Бг 1970; Methods of Computing Sedimentation in Lakes and Reservoirs, Paris 1985; „River Response to Natural and Man--Made Change", Technical Documents in Hydrology, 1997, 10; и М. Spreafico, „UNESCO's International Sedimentation Initiative -- Background and Current Status", Journal of Soils and Sediments, 2004, 4, 1.

ЛИТЕРАТУРА: В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846--1996, Бг 1996.

М. Б. Јовановић