БРУЧИ, Рудолф
БРУЧИ, Рудолф, композитор, универзитетски професор (Загреб, 30. III 1917 --– Нови Сад, 30. X 2002). Гимназију завршио у Загребу, упоредо учећи виолину и теоретске предмете код Златка Гргошевића и Марка Тајчевића у Музичкој школи „Лисински". Композицију студирао на Музичкој академији у Београду (1947--1947–1952) и дипломирао у класи Петра Бингулца. Током 1953/54. усавршавао се код Алфреда Ула на Академији за позориште и музику у Бечу. По повратку у земљу дошао у Нови Сад у којем је остао до краја живота. Био директор Музичке школе „Исидор Бајић" (1955--1955–1974), један од оснивача Академије уметности (1974) и њен први декан. Као професор композиције и оркестрације, снагом свог стваралачког ауторитета васпитао неколико генерација аутора (З. Мулић, С. Дивјаковић, С. Ковач Тикмајер, М. Суботић, Ж. Авдаловић, Н. Аврамовић, Д. Кецојевић, Л. Гуцуљ). Деловао и у Опери Српског народног позоришта као корепетитор, шеф хора, виолиниста, а као директор (1962--1962–1964, 1978--1978–1982) неговао балансиран однос између традиционалног и модерног репертоара (Верди, Трубадур; Леонкавало, Пајаци; Пучини, Ђани Скики; Де Фаља, Тророги шешир; Бернштајн, Прича са западне стране; Респиги, Цезар) и подстицао извођења дела југословенских аутора (Папандопуло, Теута; Козина, Еквиноциј; Христић, Охридска легенда; Готовац, Еро с онога свијета). Био оснивач и директор Музичког центра Војводине (1980), састављеног од Филхармоније, Опере, Балета, Мешовитог хора, Камерног оркестра, Ансамбла за нову музику и Концертне пословнице. Као директор Војвођанске филхармоније, од 1989. реализовао успешне концертне сезоне уз афирмацију домаћег репертоара и сарадњу изузетних светских диригената (Карлос Пјантини, Аншел Брусилов, Лукас Фос, Павле Дешпаљ и др.). Био је члан ВАНУ од 1979. и редовни члан САНУ.
Б. је стваралац обимног опуса у готово свим жанровима. Први период његовог стварања (1947--1947–1965), од времена студија до првог врхунца Sinfonije leste, обележавају дела већег формата (Прва симфонија, 1950--1950–1951; оркестарска свита Маскал, 1954; Концерт за оркестар, 1961), вешто оркестрирана, уз недогматски приступ додекафонској техници и богату примену полифоније. Светском наградом овенчана Sinfonijа lestа рађена је као троставачно дело, веома класичних формалних образаца, с потпуно свежим савременим хармонским средствима и веома упечатљивим ритмом. Посебно импресионира развојни део првог става, у којем је примењена двострука фуга заснована на додекафонском принципу. У трећем ставу, карактеристичном по сталном кретању, аутор спроводи канонску имитацију с кулминацијом на свих 12 тонова у пуном звучању оркестра. Другу стваралачку фазу (1966--1966–1974), закључно с Трећом симфонијом, карактерише радикално скретање ка музичкој авангарди и комбинација утицаја пољске школе и Џ. Кејџа, уз примену алеаторике, електронике и мултимедија. Значајна дела овог периода су: Концерт за кларинет и гудаче (1970), Метаморфозе B-A-C-H (1972), балети Сусрети (1963), Демон злата (1965), Кирка (1967) и Ноћ на прузи (1970). У трећем периоду стварања (1975--1975–1986) ради на инструменталним композицијама приближавајући савремени звучни израз фолклорним архетиповима војвођанског тла (Птице, за инструментални састав и магнетофонску траку, 1974; Варијације за виолину и оркестар, 1976; Дувачки квинтет, 1977), као и на музичко-сценским делима: балет Катарина Измаилова (1977), опере Прометеј (1982) и Гилгамеш (1986). Залажући се за ангажованост музике, али не у декларативном и површном смислу, тежио је да кроз своје стваралаштво искаже опште хуманистички поглед на свет и противљење идеологији мржње и насиља. Међу његова најзначајнија вокално-инструментална остварења спада кантата Војводина (1971), дефинитивно прерађена 1981. за свечано отварање нове зграде Српског народног позоришта у Новом Саду. Послуживши се сочним језиком поезије М. Антића, написао је композицију засновану на синтези модерног звука, али и с јаким ослањањем на војвођански музички фоклор (сремачко коло, румунско кукуњешће, мађарске мелодије). Његово животно дело и једно од најзначајнијих југословенских музичко-сценских дела, опера Гилгамеш (1986, либрето Арсеније Милошевић), као композиција хетерогеног музичког језика, ефектне оркестрације и третмана вокалних деоница, чији је ток музичке драматургије профилисан комбинацијом психолошко-симболичних камерних сцена и монументалних ораторијумских целина, представља врхунски допринос овом сложеном уметничком жанру. До краја живота вршио је редакције постојећих дела и у мањој мери стварао нова: Трећи гудачки квартет Знамења (1988), Четврти гудачки квартет Електрокардиограми (1990), Велики господин Дунав, за мецосопран, дувачки квинтет и перкусионе инструменте (1991), Concerto abbreviatto, за виолину и оркестар (1998), Elegija Istriana, за соло виолу (2000). Већи број његових вокално-инструменталних композиција (Србија, 1960; Човек је видик без краја, 1961; Очи Сутјеске, 1963; Сунчани мостови, 1968; Salut au monde --– нека буде срећа, 1967), као и нека од сценских дела (балет Le Pouvoir des Scorpions на музику свите Маскал; балет Ноћ на прузи) извођена су и у иностранству. Опера Гилгамеш у извођењу ансамбла Опере и Балета СНП била је наручена и изведена на Међународном музичком фестивалу у Багдаду 1987.
Добитник је престижне интернационалне награде Гран-при на Конкурсу белгијске краљице Елизабете за дело Sinfonijа lestа (1965). Носилац је бројних интернационалних и домаћих награда и признања: одликовања „Chevalier de l'ordre national du merite" председника Француске Републике, Октобарске награде града Новог Сада (1961), награде „Мир и пријатељство" (Праг, 1968), Прве награда на конкурсу Југословенске радио-телевизије (1973), Седмојулске награде Републике Србије.
ДЕЛА: оркестарска: Прелудијум, арија и финале, за гудаче, 1958; Друга симфонијета, за гудачки оркестар, 1965; Конћертино за оркестар, 1970; Интрада, за оркестар, 1973; Giochi metamorphosi con due intermezzi, за оркестар, 1997; концертантна: Први концерт за тромбон и оркестар, 1950; Концерт за виолину и оркестар, 1952; Други концерт за тромбон и оркестар, 1961; Концерт за фагот и оркестар, 1973; камерна: Први гудачки квартет, 1956; Кларинетски квинтет, 1956; Други гудачки квартет, 1967; ЛА-НИ-МА, трио за флауту, кларинет и клавир, 1975; Пети гудачки квартет, 1990; Чаробна фрула, за флауту и клавир, 1991; солистичка: Три сонатине, за клавир, 1953--1953–1967; Соната, за клавир, 1974; Alla zingara, за виолину, 1986; Прелудијум, за оргуље, 1988; Истријански капричо, за оргуље, 2001; соло песме: Вечерња песма, 1952; Валами, циклус песама за бас и клавир, 1971; Видик иза склопљених очију, циклус песама за сопран и клавир, 1985; вокално-инструментална: Само пева тајни пламен, за бас и камерни ансамбл, 1961; Трагом свитања, кантата за соло, хор и оркестар, 1962; Камена поема за град, за сопран и камерни ансамбл, 1965; Имагинације, за глас и камерни ансамбл, 1975; Звездани брод, поема за бас, хор и симфонијски оркестар, 1978.
ЛИТЕРАТУРА: В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бг 1969; Д. Михалек, „Симфоније Рудолфа Бручија", ЗМССУМ, 1987, 2; Б. Ђаковић*,* „Гилгамеш Рудолфа Бручија", у: Српска музичка сцена, Бг 1995; Б. Радовић, „Два истока у опери Гилгамеш Рудолфа Бручија", Музикологија, 2005, 5.
Б.огдан Ђаковић
*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)