БРЕЗОВА

БРЕЗОВА, село на источним обронцима планине Мучањ, у изворишном делу Брезовачке реке, леве притоке Грабовице (притока ивањичке Моравице). Налази се јужно од локалног пута, 23 км западно од општинског седишта Ивањице. Дисперзивног је типа, смештено на 660--660–1.020 м н.в. и чини га 11 заселака. Помиње се 1282, затим 1302, 1355, а 1527. имало је 87 кућа. Становништво је највећим бројем досељено из околине Никшића. Село је 1844. имало 66 домаћинстава и 558 житеља, 1911. 163 домаћинства и 1.281 житеља, 1921. 184 дома и 1.342 житеља, а 2002. 551 становника, од којих 99,5% Срба. У селу се налазе и четвороразредна основна школа, месна канцеларија за четири села, амбуланта, пошта, земљорадничка задруга, погон конфекције и мотел.

Д.рагица Р. Гатарић

Црква посвећена Св. Николи у Б. помиње се први пут у повељама краља Милутина манастиру Хиландару, док се у повељама цара Душана истом манастиру у селу помиње и црква Св. Петра. Њу не треба поистовећивати са црквом Св. Николе која је подигнута највероватније у време владавине деспота Стефана Лазаревића почетком XV в. Поред анализе живописа то потврђују и новија археолошка истраживања, мада о времену њеног настанка у науци постоје опречна мишљења. Свој данашњи изглед добила је обновом почетком XVII в. Изнова је обнављана и у време Карађорђевог устанка, мада је знатно страдала неколико година касније приликом турског гушења Хаџи Проданове буне 1814. када је делимично и запаљена.

Црква Св. Николе је грађевина једноброднe основе са три травеја, полукружном апсидом и припратом. Над средишњим травејем уздиже се осмострана купола која нема кубично постоље него директно израња из двосливног крова. Припрата је накнадно дозидана уз основни корпус храма, али с њим чини складну целину. По типу би се могла прибројати скупини цркава насталих по узору на рашке средњовековне храмове. Зидана је ломљеним каменом до висине од око једног метра и притесаним каменом изнад те висине. Ово недвосмислено упућује да је доњи део цркве са темељима старији од горњег који је плод обнове у XVII в. Споља је малтерисана и окречена у бело па је у народу позната и као Бела црква. Покривена је плочама од маћанског шкриљца. Настанак живописа у храму везује се за другу и трећу деценију XVII в., у време када је на трону српских архиепископа столовао патријарх Пајсије. Доста сложен програм извела су двојица сликара различитих уметничких схватања. Један, који је осликао најважније делове храма, одликује се грубим цртежом, широким потезима и светлосивим колоритом. По стилским одликама могло би се рећи да је био следбеник попа Страхиње из Будимља. Други сликар, иако талентованији, мање је заступљен, а по прецизном цртежу и моделовању бојом чини се да је био вешт иконописац. Његове фреске показују оданост току сликарске традиције настале након обнове Пећке патријаршије 1557. У Б. су, поред уобичајеног програма зидних слика, приказани и циклус посвећен патрону храма Св. Николи, као и Акатист Богородици. Насликано је и неколико неуобичајених сцена које се касније нису понављале у зидном сликарству српских земаља, попут персонификација Правде и Истине као илустрације стихова 84. псалма, као и поворке клечећих анђела у склопу представе Служења литургије. Поред уобичајених портрета Св. Симеона и Св. Саве насликана је, вероватно по налогу непознатих ктитора, и представа деспота Стефана Лазаревића, с опширним натписом. Уз деспота су насликани и портрети његових родитеља кнеза Лазара и кнегиње Милице. Ово је, као и одређене друге подударности, био уверљив разлог за поједине истраживаче да на разне начине повежу сликарство деспотове задужбине Ресаве као узор за настанак појединих сцена насликаних у Б. У храму се налази и скромни иконостас чије је престоне иконе, као и царске двери и надверје с представом Недреманог ока, 1805. насликао Симеон Лазовић.

В.ладимир Џамић

ЛИТЕРАТУРА: Р. Станић, „Црква Светог Николе у Брезови код Ивањице", Саопштења, 1993, 25; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001; Ј. Радовановић, „Две иконографске особености на живопису цркве у Брезови код Ивањице", Саопштења, 2006, 35--35–36.

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)