БРЕСКВА

БРЕСКВА, коштичава воћка из фамилије Rosaceae (руже). Потиче из Кине, а у стару Грчку и Рим пренета је из Персије у IV в. п.н.е. Све привредно значајне сорте б. постале су од врсте Prunus persica. У Србији се ова врста среће као супспонтана и вековима је размножавана семеном, услед чега постоји велики број различитих форми. Пошто је често гајена у виноградима, добила је назив виноградска б. Према подацима ФАО, у периоду од 2003. до 2007. у свету се годишње производило 16,8 милиона т плодова б. Водећи произвођачи су: Кина (44% светске производње), Италија, Сад, Шпанија и Грчка. Са производњом од 58.000 т Србија је шести произвођач овог воћа у Европи и 25. у свету. У Србији је до 30-их година XX в. углавном гајена виноградска б. Тада, прво у околини Смедерева, почиње плантажна производња овог воћа у комерцијалне сврхе. До масовнијег гајења долази тек 60-их година прошлог века када се у производњу уводе нове, родније и квалитетније сорте и унапређује производна технологија. Као последица ових иновирања у наредних 30 година производња б. у Србији је повећана око пет пута. Најзначајнији рејон гајења је Смедеревско Подунавље. Б. се одликује динамичним сортиментом. Нове сорте се брже стварају и уводе у производњу у поређењу с већином других врста воћака. Прва етапа увођења нових сорти у нашу земљу почела је 1928. и наставила се 1934. Тада су .преовлађивале претежно сорте белог меса (нпр. „мајски цвет"). Друга етапа одвијала се у периоду 1960--1960–1970, када преовлађују сорте жутог меса („колинс", „кардинал", „редхевен") и ретке сорте белог меса („спрингтајм"). У трећој етапи 1970--1970–1978. увођене су искључиво сорте жутог меса („спрингкрест", „редтоп", „глохевен", „крестхевен", „фајет", „самерсет"), од којих неке и данас заузимају значајно место у производњи. Посебну групу чине нектарине. Оне имају глатку покожицу, без маља и користе се искључиво за стону потрошњу. Оне се у Србији мање гаје у односу на обичне б., а доминирају сорте жутог меса „фантазија", „старк ред голд" и „флејвортоп". У новије време се доста шири и сорта белог меса „калдези 2000". У Србији је створено седам нових сорти обичне б., од којих су највише распрострањене сорте „маја" и „весна", које су створене у Институту ПКБ „Агроекономик". Као подлоге за б. у Србији се употребљавају претежно сејанци виноградарске б. На сувим и кречним земљиштима предност се даје међуврсним хибридима б. и бадема (GF 677), а на тешким и влажним земљиштима сејанцима шљиве. Од узгојних облика највише је коришћена котласта круна --– ваза, са 250--250–500 стабала по хектару. По узору на италијанску праксу, од 70-их година XX в. уводи се форма палмете с косим гранама (400--400–700 стабала по хектару), а од последње декаде XX в. и вретенасте форме (преко 1.000 стабала по хектару). Б. спада у групу најрентабилнијих воћака у Србији. Рано пророди (већ у другој години) и рађа редовно и обилно (око 30 т по хектару). Отпорна је на сушу и подлеже релативно малом броју болести и штеточина. Због осетљивости на мразеве има сужен ареал гајења, који се углавном поклапа с виноградарским зонама. Плодови ове воћке представљају квалитетну и атрактивну намирницу са сезоном потрошње од јуна до октобра. Око 80% домаће производње користи се за исхрану у свежем стању, док се остатак преради у различите врсте прерађевина.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Пејкић, Бресква, Бг 1982; И. Нинковски, Бресква и нектарина --– савремени начин гајења, Бг 1988; Д. Гвозденовић и др., Бресква, Н. Сад 1997.

Д.раган Милатовић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)