БРАТИМЉЕЊЕ

БРАТИМЉЕЊЕ, обичај склапања братског савеза, најчешће оствариван мешањем крви. Постојао је скоро код свих античких народа, као и код Срба и других Словена у старој постојбини пре доласка на Балкан и пре примања хришћанства. Црква у Византији је већ у VI в. прописала чин б. (αδελφοποιία*)*, а Срби су га примањем хришћанства прихватили и много чешће примењивали од Грка. Осим обичног народа братимила су се и властела међу собом.

Богословски основ да Црква народном обичају одреди црквену форму може се пронаћи у веровању да су сви људи потомци Адама и Еве, дакле браћа. Библијски појам брата (αδελφος) подразумева не само брата по родитељима, него и шире -- сродника, пријатеља, друга, сарадника, једнаког себи. С друге стране, Христос је људима донео усиновљење (Гал 4,5--7), па су у заједници с Њим сви људи браћа. Канонски списи помињу Христову браћу и сестре по рођачкој линији, а апокрифи помињу б. Христа с појединим личностима. Сачувано је много рукописних текстова обреда б., при чему је очигледно да је постојало више варијанти и неке разлике у односу на грчки обред. Чин б. вршио је свештеник пред царским дверима иконостаса при чему је старији стајао на десној, а млађи на левој страни. У левој руци држали су по запаљену свећу, а десном крст који је свештеник покривао епитрахиљом, или су пак деснице полагали на свето јеванђеље. Молило се за Христов благослов да им подари савршену и нелицемерну братску љубав, да опраштају један другом грехе, подсећајући да је Христос својим ученицима заповедио „да љубе један другога" (Јн 15,17). Читао се апостол и јеванђеље, целивали су јеванђеље, крст и један другог, да би их на крају свештеник причестио. Дешавало се да се б. врши с циљем да се неко наследи (будући да је изједначаван с усиновљењем) или пак да би се спречио брак између неких лица. У Номоканону постоји забрана брака по линији сродства насталог б., али је касније укинута. Ове злоупотребе навеле су црквене и државне власти Византије да прво порекну правну ваљаност б., касније га прогласе „незаконитим" чином и на крају га сврстају у јерес. Већ у првој половини XVII в. оваква гледишта улазе у српске зборнике који посебно забрањују б. с Турчином. Руски патријарх Никон приликом ревизије и пречишћавања богослужбених књига избацио је 1658. чин б. из требника. Oпстао је код Срба и даље, али га више нису обављали свештеници него бабе и врачаре, на скривеним местима (гробљу, реци, мосту, под неким дрветом и сл.). Да би се то спречило, модификован је утолико што се у случају болести вршио стављањем на болесникову главу крстића умочених у освећено уље и свету воду (агијазму). Тиме је овај чин изгубио на угледу, па је термин б. замењен термином „побратимство". Као што постоји побратим, тако постоје посестрима, поочим, посинак, помајка и поћерка. У периоду XIX--XX в. б. је постало параван за учвршћивање веза унутар тајних друштава или скривање недоличних веза. С друге стране, нестало је некадашње чврстине и оданости, па су се „браћа" упркос заклетви у цркви, често међусобно вређала, псовала и оптуживала. Суочен с таквим извештајима из многих парохија, Свети архијерејски сабор СПЦ забранио је 1974. вршење чина побратимства и допустио једино читање молитава за оздрављење.

Р. Милошевић

Б. у традиционалној народној свести и култури је, као замена за крвно сродство, обављано из жеље за учвршћивањем пријатељства или из неке невоље (→ побратимство). Најједноставнији начин, у народу називан „мало б.", вршен је када се две особе на јавном месту, у присуству других, међусобно три пута целивају у образ и на тај начин се међусобно духовно повезују, сматрајући се као рођена браћа. Други начин б. обављан је тако што су они који се братиме из прста или мишице мешали по неколико капи крви у чаши воде и то три пута узајамно обредно испијали. У народу се сматрало да две особе, по правилу младићи, постају права браћа симболичним мешањем крви („једна крв") и међусобним даривањем. Трећи начин б. обављао се у цркви и уз помоћ свештеника.

Б. из невоље обављало се спонтано. До „невољног б." долазило је када онај који се нашао у невољи позове другога речима: „Помози тако ти Бога и светог Јована, узимам те за брата". Понуђени ово, по правилу, увек прими па се б. посведочи и тројним међусобним целивањем у образ. По народном схватању б. се могло склопити и прихватано је само позивом „Богом брате" или „Богом сестро", јер се веровало у магијски карактер ових речи. О томе има обиље примера у нашим народним песмама.

Б. се могло обавити и с припадником друге вере или међу особама које су се налазиле на супротним непријатељским странама, о чему такође постоје бројни примери у нашем усменом стваралаштву. Потврђивало се само целивањем и разменом дарова. Б. је у основи било обред магијског карактера који се постепено мењао и одржавао с редуцираним ритуалом (мешање вина уместо мешања крви, љубљење, размена делова одеће, руковање и сл.). Братимило се и ради проширења родовских веза, заштите и међусобног помагања.

П. Влаховић

ЛИТЕРАТУРА: В. М. Г. Медаковић, Живот и обичаји Црногораца, Н. Сад 1860; М. Милићевић, „Живот Срба сељака", ГСУД, 1867, 5; П. Срећковић, „Чинь братотворению", ГСУД, 1885, 63; Веніаминъ, Новая скрижаль или таинственное объясненіе о церкви, о литургіи и о всъхъ службахъ и утваряхъ церковныхъ, СПб 1891^15^; С. Грубач, „Чин побратимства", Источник, 1894, 6; П. Иванчевић, „Српско побратимство у народним устима", Источник, 1897, 11; С. Добричанин, „Побратимство над гробовима", Глас цркве Епархије нишке, 1909, 25; П. Симић, „Побратимство у литургици и црквеном праву", Православна мисао, 1968, 11, 1--2; В. Караџић, Српски рјечник, Бг 1969; Етнографски списи, Бг 1969; Ђ. Даничић, Рјечник из књижевних старина српских, Бг 1975; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски мито

лошки речник, Бг 1998; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999; Енциклопедија православља, III, Бг 2002.