БРАНКОВО КОЛО

БРАНКОВО КОЛО, лист за забаву, поуку и књижевност који је излазио у Сремским Карловцима од 18. VII 1895. до 12. VII 1914. Власник и уредник био је Павле Марковић Адамов. Лист је излазио сваког четвртка, а од 1912. два пута мјесечно. Од 1905. одговорни уредник био је Милан Будисављевић, од 1912. Душан Котур, а главни уредник Драгутин Ј. Илић. Лист је почео да излази послије гашења познатих књижевних листова и часописа у Војводини (Јавор и Стражилово) и Београду (Отаџбина, Српски преглед). Наставља традицију забавно-поучне периодике, објављујући прозу и поезију (оригиналну и преводну), књижевну критику, прилоге из историје књижевности (Т. Остојић) и различитих области културног и научног живота. П. М. Адамов, искусан уредник и цијењен приповједач, успио је да окупи првих година најзначајнија српска књижевна имена: пјеснике (Змај, Д. Илић, М. Јакшић, Ј. Дучић, А. Шантић, М. Митровић, од млађих С. Стефановић, В. Петровић, М. Ћурчин, А. Савић, М. Королија и др.), прозаике (С. Сремац, романи Поп Ћира и поп Спира и Вукадин; С. Матавуљ, 14 приповиједака, највише београдских; Ј. Веселиновић, с недовршеним романом Сељак; С. Ћоровић, приповијетке и романи, С. Ранковић, с најбољим његовим приповијеткама, Сеоски добротвор, Стари врускавац), И. Вукићевић, бајке; Р. Домановић, приповијетке и сатире; Б. Станковић (низ приповиједака, друга верзија Коштане, одломак романа Нечиста крв), критичаре, међу њима и Љ. Недића (оглед „О књижевној критици"). Објављивани су преводи од европских класика до модерниста (Пушкин, Гогољ, По, Јокаи, Доде, Мопасан, Верга, Д'Анунцио, Вајлд, Горки, Чехов, Ведекинд, Рилке, Верхарен). Рубрике посвећене књижевној критици и историји књижевности такође су биле богате. Поред М. Цара један од агилних сараданика био је хрватски књижевник А. Г. Матош као и низ прворазредних имена (И. Секулић, С. Стефановић, В. Петровић) нове српске књижевности. Чести су прилози на граници књижевне критике и историје књижевности (Т. Остојић, М. Савић, А. Гавриловић). Информативно-поучне и научне рубрике („Ковчежић") продужиле су традицију забавно-поучне периодике, доносећи богате прилоге из историје умјетности, културе, књижевности, језика, природних наука. Лист је прошао кроз три фазе: темељни профил му је дао П. М. Адамов, док га је М. Будисављевић осавременио, увећао број претплатника и подигао на ниво најважнијих српских периодичних публикација. Усљед полемике између Ј. Скерлића и Ј. Живановића уредник је доживио непријатна подметања, те се повукао. Нови уредници, Д. Котур и Д. Ј. Илић, нису успјели да лист одрже на пријашњем нивоу. У цјелини узев, Б. к. је наставило значајну улогу новосадске периодике у српској књижевности: постало је кохезивни чинилац регионалних група (аутори из Босне и Херцеговине, Војводине, Србије, Хрватске), мост између реалиста и модерниста, а у најбољим годиштима такмац Српском књижевном гласнику и Босанској вили.

ЛИТЕРАТУРА: М. Будисављевић, „Књижевни рад П. Адамова", БК, 1907, 5--6; Ј. Грчић, Портрети с писама, 1, Зг 1921; С. Живковић, „Бранково коло (1895--1914)", ЗМСС, 1986, 31; Т. Бекић, „Немачка књижевност у Бранковом колу", Зборник радова Института за стране језике, 1989, 11; М. Харпањ, „Словачка књижевност у часопису Бранково коло (1895--1914)", ЗМСС, 1989, 37; Б. В. Станковић, Бранково коло, Ср. Карловци 1992; В. Матовић, „Бранково коло", Даница, 2000, 7.

Д. Иванић