БРАНИЧЕВО

БРАНИЧЕВО, средњовековни град на брегу крај леве обале Млаве, на простору античког Виминацијума, у атару села Стари Костолац. Сачувани извори не пружају поуздане податке о настанку града, првобитног средишта истоимене области. Оснивање епископије, односно обнова некадашњег црквеног средишта у другој половини IX в. само је посредно сведочанство о овом граду. У историјским изворима XI--XII в. Б. се јавља чешће од других градова на подручју српских земаља. Византијски историчари Јован Кинам и Никита Хонијат више пута га помињу описујући византијско-угарски сукоб крајем треће деценије XII в., као и касније догађаје. Понеку вест о Б. забележили су европски путници, ходочасници и хроничари крсташких похода. Године 1172. саски војвода Хенрик Лав стигао је Дунавом до Б. „града грчког краља" на путу ка Светој земљи. Истим путем прошли су и учесници II крсташког похода 1147, прво немачки краљ Конрад III, а потом и краљ Луј VII на челу своје војске. До Б. је 1189. стигла и војска немачког цара Фридриха Барбаросе. После слома византијске власти крајем XII в. ретки су подаци о Б. Сачувани трагови средњовековног града и подаци до којих се дошло током археолошких истраживања омогућили су да се допуни основна слика о овом некада важном стратешком месту и урбаном средишту.

Главно раздобље у развоју града Б. наступило је после победа цара Василија II и поновног успостављањa византијске границе на Дунаву. Нова војна посада запосела је старо, касноантичко утврђење Мали град на брегу изнад Млаве, подигнуто за Јустинијанове владавине (четврта деценија VI в.), које је том приликом обновљено. Имало је квадратну основу са четири кружне куле на угловима и обухватало је површину од око 2 ха. После угарског напада на Византију (крајем треће деценије XII в.) и борби које су вођене око Б. цар Јован II Комнин започео је радове на бољем утврђивању града, који том приликом нису окончани. Две деценије касније, 1151. цар Манојло I наставио је радове, а град је обнављан и 1167. У том раздобљу, уз постојећу раније обновљену тврђаву с јужне стране, дограђен је нови пространији део утврђења (Велики град) с јаким бедемом и ојачањима у виду троугаоних кула.

У подножју браничевског утврђења даље према истоку, дуж обале некадашњег рукавца Дунава, током XII в. развило се пространо подграђе. Куће у том делу насеља, груписане у мање скупине, биле су типски грађене претежно од дрвета, правоугаоних основа са једном до две просторије. Комуникације и простори око кућа имали су застор од насипа ситног камена и уломака опека. О делатностима становника подграђа мало се зна. Поред занатлија ту је сигурно било и трговаца. Један разбојнички напад грађана Б. на угарске трговце био је наводно повод за избијање рата 1127. Сличних неприлика нису били поштеђени ни крсташи краља Луја VII који су приликом боравка у Б. били преварени при промени новца.

Слом Византије 1204. био је пресудан за даљу судбину Б. Борбе за превласт између Угарске и Бугара у првим деценијама XIII в. одразиле су се на нагло опадање града који је у том раздобљу у више наврата био пустошен. О судбини Б. током XIII в., после привремене стабилизације угарске власти, ништа се не зна. У борбама српских краљева с одметнутом властелом Дрманом и Куделином крајем XIII в. Б. је доживело своје коначно страдање. Уместо старијег утврђења крај Дунава стратешки значај у том раздобљу добила је тврђава Ждрело, повучена у планине крај горњег тока Млаве, као ново средиште области Б.

ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Браничево у средњем веку", у: Српске земље у средњем веку, Бг 1978; М. Поповић, В. Иванишевић, „Град Браничево у средњем веку", Старинар, 1988, 39.

М. Поповић