БРАНИЧ

БРАНИЧ, лист за правне и државне науке, који је излазио у Београду 1887--1888, 1897--1906, 1925--1941. Власник и издавач било је Удружење јавних правозаступника. Први број изашао је јануара 1887, а главни и одговорни уредници били су Милан Ст. Марковић и Ђорђе Ненадовић, адвокати из Београда. После непуне две године, због недостатка финансијских средстава, часопис је престао с излажењем. Б. поново почиње да излази 1897. два пута месечно, захваљујући адвокатима М. Ст. Марковићу, Марку Трифковићу и посебно Добривоју--Добри Петковићу, председнику Удружења јавних правозаступника и главном и одговорном уреднику овог листа. У овом периоду Б. је био најчитанији правни часопис у Србији. У њему су сарађивали најпознатији адвокати оног времена, као и професори права Тома Живановић, Живојин Перић, Чеда Марковић, Слободан Јовановић, Лазар Марковић и многи други, све до министра правде Јована Авакумовића. Они су својим прилозима из свих области права допринели унапређењу правне науке и подизању угледа часописа. Због финансијских проблема престао је с излажењем 1906.

Почетком 1925. обновљен је као орган Удружења јавних правозаступника Србије и Црне Горе. У поднаслову је означен као часопис за судску и административну праксу. Замишљен је као лист који ће се више посветити пракси, објављивати судске одлуке с критичким коментарима, регистровати појаве из српског законодавства и штитити углед и интересе адвокатског и судијског реда, као и судског особља. Ступањем на снагу Закона о адвокатима 1929, Удружење јавних правозаступника Србије и Црне Горе престаје с радом, а Б. постаје орган новоформиране Адвокатске коморе у Београду и у периоду 1930--1941. излази једном месечно. Лист је уређивао редакциони одбор од три адвоката, а главни и одговорни уредници били су председник Адвокатске коморе Обрад Благојевић (до 1934), потом Видан Благојевић (1934--1936) и последњи председник Адвокатске коморе Београда, Владимир Симић (1936--1941). У овом периоду Б. бележи сва догађања везана за адвокатуру. Извештавао је о раду Савеза адвокатских комора Југославије и међународних адвокатских асоцијација. Тих година остварио је сарадњу с угледним страним професорима и правним теоретичарима попут Луја Жосерона, декана Правног факултета у Лиону, професора Универзитета у Берлину Леонида Грубера, Франсоа Перија, професора Правног факултета у Паризу, а од домаћих научника с Божидаром Марковићем, Драгољубом Аранђеловићем, Бориславом Благојевићем, Драгославом Јанковићем и др.

Почетком 70-их година XX в. почели су да се појављују све учесталији захтеви адвоката за обнову предратног Б. Тако је Скупштина АК Србије 1974. донела одлуку о издавању часописа под називом Адвокатура, будући да враћање старог назива није прихваћено. Био је то часопис Адвокатске коморе Србије. Први број изашао је у марту 1975, а главни и одговорни уредник био је Александар Микулић, београдски адвокат. Касније су главни и одговорни уредници били адвокати Горазд Огурек, Михаило Младеновић и Драгољуб Скадрић, све до 1988. када је Адвокатура престала да излази. Држава је имала контролу над уређивачком политиком и чланцима који су били објављени, те се не може рећи да је Адвокатура била прави следбеник Б.

Током 1989. прихваћена је иницијатива да се часопису врати старо име. Означен је као часопис за правну теорију и праксу. Први број обновљеног Б. изашао је почетком 1991. Главни и одговорни уредници били су адвокати Мирослав Динчић (до 1994), Живојин Шестић (1995--2002) и Недељко Јованчевић (од 2003).

ЛИТЕРАТУРА: Историја Југословенске адвокатуре, Бг, I 1998; II 2000; III 2002.

Р. Недић