БРАК

БРАК, правно уређена заједница живота два лица различитог пола. Склапање б. има свечани карактер. Као друштвена и правна категорија прошао је у својој еволуцији различите фазе, тако да схватање б. зависи од периода у којем се проучава, друштвених околности и правног система. Раније дефиниције б. садрже елемент трајности, док га савремене дефиниције изостављају. Тако jе у Српском грађанском законику из 1844. предвиђено: „Права и дужности супружника проистичу из б., који се између два лица разнога пола закључује и венчањем чрез свештеника по пропису православне вере свршује, почем се она пред два или три сведока изјасне, да желе неразлучно живети, заветујући се на вековечиту љубав и неразрушиву верност" (пар. 60). Породични закон Србије из 2005. садржи дефиницију б. у чл. 3/1: „Б. је законом уређена заједница живота једне жене и једног мушкарца." У историјском контексту је осим моногамне заједнице била дозвољена и полигамија, у облику полигиније -- б. једног мушкарца с више жена, или полиандрије -- једне жене с више мушкараца. Полигинија се и данас задржала у шеријатском праву, где је дозвољен б. једног мушкарца с четири жене, а полиандрија на Тибету, најчешће као б. једне жене с два брата. У породично-правној теорији говори се о две могуће врсте полигамије, симултаној и сукцесивној. Симултана постоји у случају истовременог постојања више супружника истог лица, а сукцесивна подразумева склапање више б. једног после другог. Само је симултана полигамија забрањена савременим законима.

Б. се разликује од других облика заједница живота, које се могу назвати партнерским. Разлика у односу на ванбрачну заједницу два лица различитог пола јесте у томе што се заснивање и престанак ванбрачне заједнице не уређују законом, или бар не на исти начин као б. (у савременим правима постоји могућност регистрације). Наше законодавство у многим питањима изједначава ванбрачну и брачну заједницу, а нарочито у погледу статуса и права деце из ових заједница, јер се полази од Волтерове мисли да нема ванбрачне деце, једино родитељи могу бити ванбрачни. Други облик партнерских заједница су заједнице два лица истог пола. У домаћем праву у овом моменту овакве заједнице нису регулисане законом, тако да не производе никаква породично-правна дејства.

Г. Ковачек Станић

Црквени б., заједница мушкарца и жене која се, ради заједничког живота, рађања и васпитања деце, склапа у цркви од стране надлежног свештеника и по обреду који прописује Црква. Суштина црквеног б. је у наглашавању његове идеалистичке стране и тесне везе која постоји између њега и Цркве. По својој норми брачни пар је органски део Цркве, па зато хришћански б. има црквени карактер и доживљава се као света тајна и када није склопљен по црквеном обреду. Црква штити начела апсолутне моногамије/моноандрије, сматрајући други и трећи б. сукцесивном полигамијом/полиандријом. Допушта га само као лек против греха ванбрачног живота и уступак људској природи. Црквени б. престаје смрћу једног брачног друга или разводом по основи одређених бракоразводних разлога. Сведоци црквеног венчања, кум и стари сват, учешћем у обреду венчања не заснивају духовно сродство као у обреду крштења где кум постаје духовни отац кумчета. Црквени б. је по постанку млађи од природног, а старији од грађанског јер држава склапање б. није укључивала у своју компетенцију све до Француске револуције која га је увела као обавезан. Свети Сава је искоренио ванбрачни живот и брачне заједнице склопљене по народним обичајима, тј. без учешћа Цркве. Венчања у средњовековној Србији вршили су посебни духовници који су имали благослов надлежног епископа, а касније је то право прешло на надлежног пароха. Српска црква је све канонске прописе преточила у Брачна правила и регулисала сва питања везана за закључење црквеног б., као и све његове последице, од којих је васпитање деце најважнија обавеза родитеља.

Р. Милошевић

Народни обичаји. Познати облици склапања б. су просидба девојке, отмица, куповина или уговор, који су увек праћени разним обредима у којима најважнију улогу имају сватови чије учешће сведочи о јавности б. као институције и њеном друштвеном значају. Б. је друштвено-обредна установа с више функција: репродуктивном, економском, социјалном и обредно-религијском. Б. је, уз породицу, једна од првих и најважнијих друштвених установа која је дуго времена регулисала односе у сродничкој и друштвеној заједници. За б. је битно да је јавно склопљен и да га је друштвена заједница прихватила. То значи да је формиран по одређеним друштвеним нормама и одговарајућим народним обичајима који регулишу однос између припадника нове брачне заједнице.

По народном схватању у б. се ступа из различитих разлога. Један од главних је добијање деце. Тежња за добијањем деце јавља се из религиозних и практичних разлога. Религиозно схватање је да је сваки човек дужан да остави потомство, нарочито мушко, које ће наставити домаћи култ и побринути се за домаћинову душу када он напусти овај свет. Због тога се још пре ступања у б. одржавају неки обичаји с циљем да заједница буде плодоносна. У неким нашим крајевима практикован је „б. на пробу", момак је узимао девојку и пре венчања живео неко време с њом па је венчавао тек уколико затрудни. Најраспрострањенији облик је моногамни б. и то како у прошлости, у племенским заједницама, тако и у савременом друштву. У традиционалном друштву б. је имао функцију економског и друштвеног повезивања и регулисања односа између породица, племена и глобалних друштвених заједница. Због тога будући супружници нису имали готово никаква права приликом одлучивања о заснивању б., као ни у случајевима његовог раскида. О томе су углавном водили рачуна родитељи. Б. се у овим друштвима, због функција које је вршио, сматрао светим и нераскидивим, па се по том основу давао примат религијским нормама.

По народном схватању, човек се, сем добијања деце, жени и због тога да би обезбедио радника који ће га кроз цео живот пратити и слушати. Народ не може да замисли кућу без жениног сталног и систематског рада, јер „ђе није жене, онђе није ни куће". Због тога је појам „склопити брак", односно „оженити се", у народу био идентичан са значењем „окућити се". Ово су у народу били разлози због којих се склапа б. и због којих, уколико остане без жене, мушкарац ступа у нову брачну везу. У појединим случајевима, у склапању другог б., излазило се у сусрет и свештеним лицима којима иначе, по црквеним прописима, то није дозвољено.

П. Влаховић

У усменој књижевности, у епским песмама, бајкама и предањима, као стални мотив јавља се и б. човека с натприродним бићем (вампиром, вилом, змајем, змијом, соколом, медведом). У ову категорију не улазе везе с натприродним бићима које се окончавају пре б., најчешће скидањем чини са затрављеног љубавника (нпр. принца претвореног у жабу, принцезе претворене у лабудицу/пауницу и сл.). У б. с натприродним бићем, ступају само изузетни људи. У епици, б. с вилом склапају Старина Новак (најстарија забележена варијанта о овој теми из прве половине XVIII в., Богишић, 39), краљ Вукашин (Краљ Вукашин и вила Мандалина, МХ I, 51), Краљевић Марко (Женидба Марка Краљевића, МХ II, 19) који је и сам дете из таквог б., Бановић Секула (сестрић Сибињанин Јанка, Бановић Секула и вила нагоркиња, МХ I, 75) и други јунаци; са змијом/змајем (чије се чудесно рођење везује за мотив једења крила чаробне „рисе" рибе) ступа у б. кћи краља из Призрена (Змија младожења, Вук II, 12; МХ I, 32, 33); са соколом -- кћи стамболског краља (Соко младожења, МХ I, 35) итд. За разлику од бајке, у којој змај младожења од почетка до краја има две појаве -- демонску и људску, у епици се ова алтернација сматра неодрживом. Одбацивање демонске појаве некад се решава позитивно по јунаке, а некад значи њихов трагичан крај. Трајност везе с натприродним бићем обезбеђује се залогом (вилина крила и окриље, змајева/змијина кошуља, соколова „ситна перушина"). У предањима о медведу/мечки који отимају људе и живе с њима, човек (мушкарац или жена) не може побећи натраг у село зато што му медвед/мечка олиже табане и тако га веже за место на којем борави. Из ових б. може настати одговарајуће потомство: змајевити или нарочити јунаци, чудни, изузетно снажни људи (Међедовић), вампирџије и др. Овакви мотиви јављаће се и у писаној фантастичкој књижевности.

М. Детелић

ИЗВОР: Н. Ружичић, Номоканон о браку, Бг 1880.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Ђорђевић, Наш народни живот, II, Бг 1930; С. Троицки, Хришћанска филозофија брака, Бг 1934; Н. Милошевић Ђорђевић, Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције, Бг 1971; Ј. Мејендорф, Брак у светлости православне теологије, Бг 1974; Политичка енциклопедија, Бг 1975; З. Поњавић, Брак и развод, Кг 1991; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999; О. Цвејић Јанчић, „Да ли је брак превазиђен?", ПЖ, 2001, 9; Љ. Пешикан Љуштановић, Змај Деспот Вук -- Мит, историја, песма, Н. Сад 2002; Г. Ковачек Станић, „Утицај мултикултуралности на склапање и развод брака", Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, 2009, 43, 2.