БОЖИКОВИНА

БОЖИКОВИНА (Ilex aquifolium), божика, зеленика, зимзелен жбун или ниско, ретко до 10 м, а у култури и до 20 м високо дрво из породице Aquifoliaceae. Гранчице су зелене, листови јајолики или овално-елиптични, дуги 5–12 цм, широки 3–6 цм, кожасти, тамнозелени, одозго сјајни, одоздо загасити, на кратким петељкама. Има две врсте листова: на цветним избојцима ивице листова су целе; на стерилним су по ивицама таласати, назубљени или бодљикави. Мушки и женски цветови одвојени су на истом дрвету, мали и беличасти до бледожути. Плод је јарко црвена коштуница са 4–5 семена. Цвета у мају или јуну, плодови сазревају у октобру и остају на гранама преко зиме. Расејава се ендохорно птицама. Има јаку избојну и изданачку снагу. Расте споро, а може доживети старост од неколико стотина година и чак 1 м у пречнику. Листови и кора садрже глукозид илицин, који се некада користио у народној медицини и за прављење лепка. Распрострањена је у западној и јужној Европи, западној Азији и северној Африци. Б. је терцијерни реликт и осетљива вечнозелена врста која је у Србији ретка, а њене популације малобројне. Углавном расте у буковим или мешовитим лишћарско-четинарским шумама, на сеновитим местима и дубоком земљишту, претежно у западној и централној Србији (Јелова Гора, Рудник, Борања, Зајача, Гледићке планине, Повлен, Маљен, Златибор, Тара, Гоч, Муртеница и др.), док је у источној Србији забележена на неколико локалитета. Законом је заштићена биљка у Србији и увршћена је у Црвену листу флоре Србије у категорији рањивих врста.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Чолић, „Зеленика (Ilex aquifolium L.) у Србији и услови њених садашњих станишта", Зборник радова Републичког завода за заштиту природе СР Србије, 1974, 2 (3); Б. Јовановић, Дендрологија, Бг 2000.

Василије В. Исајев