БОЖИЋ

БОЖИЋ, празник Рођења Христовог. У народу је добио обележје посебног празника у којем је патријархална породица српског земљорадничког друштва подигнута на висок ниво, а гостопримство и доброчинство истакнуто као идеал. Црква је за Б. одредила припрему кроз шестонедељни пост. Народ га је опевао у песмама, описао у причама и окитио извесном надградњом кроз празнике Детињци, Оци, Материце, Туциндан, Бадњи дан, Бадње вече. Божићни обичаји су уношење сламе (како би се дочарала пастирска пећина у којој је Христос рођен) и бадњака (историјско подсећање на дрво које су пастири донели у пећину да би се породиља и новорођени Богомладенац огрејали, истовремено симболичан наговештај дрвеног крста на којем ће Христос бити разапет), као и спремање чес(т)нице (у неким крајевима од кукурузног, а у другим од пшеничног брашна) с дукатом или неким другим металним новчићем, чиме је осим за укућане предвиђена чест (део) и за путника намерника. Први гост који на Б. уђе у кућу зове се положајник (полажајник, положеник). У неким породицама се унапред договара ко ће то бити, а негде се оставља случају. Углавном су то деца која, џарајући ватру, изговарају добре жеље за здравље и економски напредак домаћинове породице. Домаћин положајника дарује сходно његовом узрасту. Традиционалан поздрав од Б. до Богојављења је „Мир Божји, Христос се роди" и отпоздрав „Ваистину се роди".

Р. Милошевић

Б. се као хришћански празник прославља од IV в., а црквена православна традиција налаже празновање три дана. Први дан је најзначајнији и најрадоснији јер је тог дана Дева Марија донела на свет Спаситеља и Богочовека, Исуса Христа. Рано ујутру на свим православним црквама звоне звона а верници присуствују божићној литургији, причешћују се и међусобно поздрављају.

Народне интерпретације црквеног учења и нехришћански обичаји и веровања углавном су усмерени на обезбеђивање несметаног прелаза из једног годишњег циклуса у други. Прослављање Б. конструисано је у сложеном процесу међусобног утицаја и мешања нехришћанских и хришћанских веровања и ритуалне праксе. У том смислу Б. је прослављан као дан Христовог рођења, али и као радостан дан у којем се окупља породица да на симболичан начин, низом ритуала, обележи смену годишњих доба, обезбеди здравље, плодност и напредак породици у наступајућој години. Прослави претходи божићни пост од 40 дана и низ ритуала и празника као што су покладе (дан уочи поста), Св. Андрија, Св. Варвара и Св. Никола, Детинци, Материце и Очеви, Св. Игњат, Туциндан и Бадњи дан. Разлике у прослављању Б. у градској и сеоској средини, као и разлике у појединим крајевима Србије и у различитим временским периодима, морају се имати у виду када је реч о традиционалној српској култури у наведеном периоду. У традиционалној култури Срба Б. се прослављао као почетак нове соларне године, будући да се година делила на два главна годишња доба, на лето и зиму, а њихов почетак одређивао се на основу летње дугодневице и зимске краткодневице. Већина ритуала усмерена је на симболизацију привредне активности која замире у зимском периоду. На симболичан начин ритуално се обнављала природа, поспешивало сунце које је било у опадању, као и поновно рађање усева које је за сеоску средину значило и нови живот. На Б., рано ујутру, дочекивао се и положајник који је, по правилу, био и једини гост тог дана, будући да се Б. прослављао у кругу породице. Обично је породица позивала особу за коју сматра да је „батлија" и да доноси срећу како би обредним честитањем празника и низом магијских радњи донео срећу, здравље и напредак домаћинству. Положајник је одрастао мушкарац или мушко дете, међутим, у неким крајевима источне Србије његову улогу могле су играти и жене или женска деца. Понашање положајника и укућана регулисано је низом традицијом утврђених правила на основу којих су неки етнолози закључивали да се ради о својеврсној инкарнацији претка или божанства. У том смислу, Б. представља празник из традицијске културе конципиран на основу развијеног култа предака. Табуисаност и магијске радње које су обављали положајник и укућани манифестно указују на обиље у пољопривредним и сточарским производима.

Као обавезни ритуални реквизити и у савременој култури Срба могу су срести бадњак, печеница, чесница. Бадњак је по правилу грана храстовог дрвета која се сече рано ујутру на традицијом прописани начин. Веома богат систем табуа и магијских радњи указује на његову изузетну светост, значај и низ различитих значења у традицијској култури. Укућани су га у зависности од обичаја у појединим крајевима Србије целивали, благосиљали, посипали житом, поливали вином и медом, китили и даривали. Бадњак је симболички представљао, како неки етнолози сматрају, демона вегетације, објекат у којем је настањена душа претка или божанства, који би требало да обезбеди срећу, плодност, изобиље и опште благостање породици у наступајућој години. Црквена православна традиција нуди другачије интерпретације значења бадњака. Он симболички представља дрво које су пастири донели и запалили како би загрејали пећину у којој је рођен Исус. Свечана божићна трпеза бројем и разноврсношћу јела требало је да укаже на благостање и обиље хране. Међутим, нису сва јела имала посебан ритуални значај. Припремање божићне печенице и чеснице обављало се по строгим правилима будући да се радило о ритуалној, тј. жртвеној храни. Божићну печеницу, обично свињу или овцу, бирао је и припремaо искључиво домаћин куће над отвореном ватром. Приписивана јој је магијска моћ, а посебну моћ имали су одређени делови као што су срце, бубрег, крв. С њима се поступало на различите начине у циљу коришћења посебних магијских и лековитих својстава. Чесница се обавезно месила као најважнији божићни колач, углавном од пшеничног брашна, замешеног у води која се доносила пре изласка сунца. Украшавање чеснице различитим знамењима требало је да укаже на вредности којима се придаје важност у породици. Укућани су ломили колач и поред обавезног новчића у њему су могли наћи зрно пшенице, љуску од јајета или неке симболе сточарства. На основу тога шта се нашло у парчету колача, предвиђало се у којем ће послу чланови имати највише успеха. На магијски и свети карактер божићне гозбе указује и правило да се ништа с трпезе није смело бацити, него се остатак хране морао поделити сиромашнима, као божјим супститутима, како би се обезбедило кружење циклуса плодности и обиља. Као најзначајнији празник у традицијској култури Срба Б. је и у савременој култури задржао низ архаичних, али донекле модификованих обичаја. Само значење и значај празника мењали су се током историје у зависности од друштвених и економских прилика. Формално, обичаји у току Б. трансформишу се у контексту потрошачке културе. Иако би требало да суштински задрже стара религијска значења, она су већини припадника православне вероисповести непозната, или пак у њиховим животима имају превасходно секуларни карактер и друштвени значај породичног окупљања. Наиме, Б. је прилика да се обнове, реинтерпретирају и реафирмишу породичне везе и шири друштвени значај породице у савременој култури. У контексту политичких дешавања, у последњој деценији XX в. прослављање Б. попримило је и значење националног и религијског идентификатора за један већи део Срба православне вероисповести.

Л. Б. Радуловић

ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве, Бг 1961; Ш. Кулишић, Из старе српске религије: новогодишњи обичаји, Бг 1970; Д. Бандић, Табу у традиционалној култури Срба, Бг 1980; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1998; Словенска митологија, Бг 2001; Д. Бандић, Народна религија у сто појмова, Бг 2004.