БОШКОВИЋ, Стојан

БОШКОВИЋ, Стојан, политичар, професор (Свилајнац, III 1833 -- Београд, 21. II 1908). Студирао права и филозофију на Београдском лицеју. Већ тада сарађивао у листовима Шумадинка, Седмица и Српске новине. Његова либерална политичка уверења утицала су на то да је и пре Светоандрејске скупштине 1858. припадао групи која је истицала идеје о привредном и политичком ослобођењу и националном уједињењу. Често је сумњичен и због републиканских идеја. Каријеру је започео као гимназијски професор у Шапцу 1853. а на месту директора Гимназије био је 1857--1859. Покушао је да покрене недељник за политику и књижевност Зора, прве новине које би излазиле ван престонице. По повратку у Београд предавао је у гимназији, а потом био уредник званичних Српских новина (1859--1860). У уређивачкој политици следио је Владимира Јовановића, али је био обазривији од њега јер је непосредан надзор над новинама вршио кнез Милош. У прогону либерала 1860. изгубио је уредничко место и био послат на службу у Неготин. Због слободоумне беседе о Св. Сави 1862. премештен је у Зајечар где је био директор гимназије и професор немачког језика и земљописа. За секретара у Министарству иностраних послова постављен је 1868. Био је министар просвете у Каљевићевој (1875) и Ристићевој влади (1879), члан Државног савета (1890) и посланик у Букурешту, Атини и Паризу. Пензионисан је 1903. Као секретар у Министарству иностраних послова уређивао је лист Јединство, у којем је писао о уставној владавини, залагао се за либералне реформе у друштву, укидање цензуре и доношење закона о слободи штампе. Као министар просвете основао је Главни просветни савет и стално истицао потребу оснивања универзитета у Београду. На Великој школи предавао је општу историју 1874. и 1877--1879. као редовни, а у периоду 1883--1887. као хонорарни предавач. Редован члан Српског ученог друштва постао је 1862, почасни члан Матице српске и њен сарадник за историју 1868. Био је и међу најактивнијим члановима Уједињене омладине српске. Интензивно се бавио публицистичким, књижевно-политичким и историографским радом. Сарађивао је у листовима Србија и Вила, пишући често полемичне текстове политичке и историјске садржине. Сабране расправе и чланке објавио је у књизи За просвету и слободу (Бг 1882). Са Владимиром Јовановићем покренуо је лист Нови век, у којем су обојица писала против Бонтуа и његових финансијских махинација. Као историчар претежно се бавио општом историјом. Писац је Историје света за народ и школу (Бг I 1866, II 1872) и уџбеника Историја света за више разреде средњих школа (Бг 1866), а потом и књига Слике из времена реформације (Бг 1885) и Антикрист или цар Нерон (1882).

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, Омладина и њена књижевност, Бг 1906; В. Јовановић, „Стојан Бошковић", СКГ, 1908, 20; М. Иванић, „Некролог Стојану Бошковићу", ГНЧ, 1909, 28; Споменица гимназије Шабац, Шабац 1937; В. Крестић, „Катедра историјских наука", у: Сто година Филозофског факултета, Бг 1963; Каталог књига на језицима југословенских народа 1519--1867, Бг 1973; Енциклопедија српске историографије, Бг 1997 .

А. Столић