БОШКОВИЋ, Руђер Јосип

БОШКОВИЋ, Руђер Јосип, филозоф, математичар, астроном (Дубровник, 18. V 1711 -- Милано, 13. II 1787). Отац Никола, Херцеговац из Орахова Дола, био је трговац, а мајка Павла кћи дубровачког трговца и песника Бара Бетере. Основно образовање добио је од домаћег учитеља Николе Никеи, католичког свештеника, капелана цркве Св. Николе. Средњу школу (граматика, хуманиора и реторика) учио у исусовачком Дубровачком колегијуму (Collegium Ragusinum). Као искушеник боравио 1725--1727. у Риму, у новицијату Св. Андрије, где је 1728/29. учио реторику. Потом прешао на трогодишњи студиј филозофије и математике на језуитском Collegium Romanum у Риму (јесен 1729), где су му професори били Карло Ночети (логика) и Орацио Боргонди (математика). После завршетка студија, према правилима исусовачког реда, провео пет година као учитељ у нижим исусовачким школама (најпре предавао математику у Риму, потом у Ферму, па опет у Риму, граматику и хуманиору). Упоредо се бавио и научним истраживањем и у Риму 1736. објавио свој први рад, посвећен питању сунчевих пега (De maculis solaribus). Од 1738. наставио студије теологије, не прекидајући научни рад. Током студија 1740. постао професор математике у Римском колегијуму и активни члан римске Академије. Папа Бенедикт XIV поверио му је 1742. да са још двојицом угледних римских математичара испита узроке пукотина на куполи цркве Св. Петра у Риму. Године 1746. постао је члан најугледније италијанске академије у Болоњи. Једини пут је поново био у Дубровнику 1747, где је Марину Соркочевићу читао нацрте своје будуће теорије природне филозофије. Краљевска академија наука у Паризу примила га је 1748. за свог члана. Република Лука га је у спору с Великим војводством Тосканским ангажовала у научну и дипломатску мисију. Тим поводом боравио и у Бечу, где је довршио и објавио главно дело Теорија филозофије природе (Theoria philosophiae naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium, Беч 1758). Због њутновске основе ово дело је и међу исусовцима стекло знатан број противника. Стога уз новчану потпору и друштво Микеланђела Ромањолија из Чезене путује по западној Европи. У Паризу су га 1759. научници и аристократија прихватили с уважавањем, а дела му се преводе на француски. У Лондон је путовао 1760, где је такође примљен с поштовањем. Ту се срео и с америчким научником Бенџамином Франклином. Тада је штампан и спис о помрaчењу Сунца и Mесеца (De solis ac lunae defectibus, Лондон 1760). Краљевско учено друштво (Royal Society) изабрало га је 1761. за свог члана и понудило му да, за његов рачун, посматра пролазак Венере испред Сунца, због чега је путовао у Цариград. Вратио се 1762. преко Бугарске, Молдавије и Пољске, где је боравио у Варшави. Потом преко Аустрије и Венеције 1763. стиже у Рим. У међувремену је изгубио место професора у Риму те је прихватио да на универзитету у Павији од 1764. предаје математику. Кратко боравио у Паризу и 1769. постао члан Академије наука у Лиону. Из Павије се 1770. преселио у Милано, где је у палати Брера, по његовим нацртима, грађена модерна астрономска опсерваторија. Ту су, при дворској школи, ломбардско намесништво и гроф Фирмијан оформили за њега Катедру оптике и астрономије. Због сукоба са језуитом Лагранжом, директором опсерваторије, 1773. напустио је место професора дворских школа у Милану. Исте године се укида и језуитски ред и он запада у егзистенцијалне тешкоће. Стога одлази у Француску где је 1774. добио место директора оптике за поморство и ту остао до смрти. Водећи научници у Паризу (Даламбер, Лаплас, Рошон) нису му били наклоњени и није примљен у Француску академију наука. Почео је да ради на издавању целокупних дела. Успео је да 1785. у пет томова објави дела из астрономије и оптике. Желео је да доврши белешке и додатке уз песничко дело Бенедикта Стојковића о модерној филозофији, али се јављају знаци умне поремећености и друге болести те убрзо умире.

У теорији сазнања он је умерени рационалиста: извори сазнања су и ум и чула, али ум, као узрок нашег пристајања на општа логичка и математичка начела, има предност над чулима, као условима делотворности ума (без садржаја који нам преносе чула, општа начела била би празна). Дух има урођену способност да из идеја, стечених путем чула или рефлексијом, производи нове идеје. Б. одриче постојање урођених идеја. Чулно опажање тумачи каузално: чулима стечена идеја свој постанак дугује узрочном низу телесних кретања који је у нашем духу изазивају, а њен садржај зависи од нашег чулног начина представљања. Одриче стварност и примарних и секундарних својстава тела, али простор и време прихвата као стварне начине постојања ствари. Одбацује саму могућност истине идеја, а имплицитно прихвата могућност истинитости судова. Природнонаучну индукцију схвата као недовршену индукцију, коју темељи на математичкој теорији вероватноће и теоријскосазнајном учењу о чулно стеченим идејама. Као путоказе за изградњу теорије природне филозофије узима начело непрекидности (континуитета) и начело једноставности и аналогије природе. Последица закона непрекидности је постојање дискретности у природи. Због непрекидности не може доћи до непосредног додира тела при судару. Ако нема непосредног додира, онда се брзине тела још раније морају почети мењати. А узрок промене је сила, која се јавља као последица одржања непрекидности. Зависно од растојања честица сила може бити привлачна или одбојна. На најмањим растојањима сила је одбојна и приближавањем честица расте до бесконачности, онемогућујући непосредни додир. Отуда се материја не може састојати од делова који се додирују. Делови морају бити непротежне, недељиве тачке. Материја је дискретна, састављена од тачкастих атома. Извори сила, атоми, су једноставни, недељиви, непротежни, непроменљиви, непробојни, хомогени. Привлачно-одбојном силом, представљеном Бошковићевом кривом, тумачи све појаве у природи. Простор и време разумева релационо, при чему разликује њихове потенцијалне (математичке) и актуелне (физичке) модалитете. Простор не постоји независно од атома, он је укупност положаја тачкастих атома који су уједно и њихове међусобне релације растојања. Кретање разумева као непрестано претварање потенцијалних положаја и времена у актуелне.

И. Марић

Б. се бавио великим бројем теоријских и практичних проблема различитих природно-математичких наука. У свим истраживањима у физици, астрономији, механици, геодезији, географији, техници, али и у теорији природне филозофије, математика му је служила првенствено као моћно оруђе у решавању наметнутих проблема. Своје погледе на математику, посебно геометрију, системски је изложио у тротомном делу Elementorum Universae Matheseos (Елементи опште математике) (Рим 1752, 1754), насталом као резултат дугогодишњих предавања из математике на Римском колегијуму. Први том садржи аксиоматску геометрију, аритметику, стереометрију и тригонометрију. Други том обухвата садржаје из коначне алгебре, док је трећи, по методи и излагању најинтересантнији и најоригиналнији, посвећен теорији конусних пресека и, у оквиру посебне расправе, трансформацији геометријских места. У решавању проблема користио је, супротно духу свог времена за које је у математици карактеристична аналитичка метода, геометријски синтетички метод, увео је генераторну кружницу (Бошковићева генераторна кружница) помоћу које изводи потпуну, математички тачно формулисану и изведену теорију кривих другог реда. За потребе теорије природне филозофије истраживао је проблеме континуитета (непрекидности) и бесконачно малих и бесконачно великих величина. Сматрао је да закон континуитета кроз начело да се ништа у природи не дешава скоком (Nihil in natura per saltum fieri) важи без изузетка, а да су геометријски простор, математички непрекидан и бесконачно дељив, и геометријски објекти у њему најбољи примери потврде тога. Зато је у делу De continuitatis lege et eius consectariis pertinentibus ad prima materiae elementa eorumque vires" (О закону континуитета и његовим последицама у односу на основне елементе материје и њихове силе) детаљно испитивао непрекидност праве (линије) и истакао обострано једнозначну кореспонденцију геометријског линеарног континуума и (непрекидног) скупа реалних бројева. Својство непрекидности реалних бројева је видео у особини да се увек између два броја налази трећи. Тиме је одбацио Аристотелову поделу на дискретну аритметику и континуалну геометрију. Разматрао је питања функционалне зависности и непрекидности функција. У делу De natura et usu Infinitorum et Infinite parvorum (О природи и употрeби бесконачно великих и бесконачно малих величина) (Рим 1741) одбацује Кавалијеријеву методу „недељивих" и бесконачно мале величине дефинише као променљиве величине које постају мање од ма које, ма како мале, у себи одређене величине, а бесконачно велике величине као променљиве величине које могу премашити ма како велику унапред дату величину. За њега је немогуће стварно постојеће и у себи одређено бесконачно мало и бесконачно велико, чиме одбацује појам актуелне бесконачности и прихвата Аристотелову потенцијалну бесконачност. Својим схватањем непрекидности претходио је Дедекиндовој аксиоми непрекидности праве и Дедекиндовом пресеку, а додељивањем улоге међе полуправих бесконачно далекој тачки (у ознаци ∞), те њеним третирањем као коначне тачке, претходио је Понселеовој интерпретацији бесконачно далеке тачке као пресека међусобно паралелних правих и принципа перманенције и континуитета. Појам тангенте је за Б. геометријски егзактан и потпуно у складу с модерном геометријском интерпретацијом првог извода. Констатовао је да се проблем трисекције угла своди на решавање једначине трећег степена и да се за произвољни кружни лук, њени корени не могу геометријски конструисати. Б. својим математичким разматрањима о коначним алгебарским методама и методама геометријске и инфинитезималне анализе индиректно претходи даљем развоју вишедимензионалне геометрије, схватању математичких простора, теорији функција више променљивих и инфинитезималном рачуну. Покушао је да праћењем развоја математике и увођењем нових математичких резултата реформише наставу математике на Римском колегијуму али је дошао у сукоб с конзервативном исусовачком средином и 1759. напустио Рим.

А. Николић

Б. је изучавао различите астрономске проблеме, разрађивао теорију о атомима и основао Опсерваторију Брера у Милану. У Риму је 1739. објавио De novo telescopii usu ad obiecta objectes coelestis determinanda. Писао је расправе из оптике, и о конструкцији и коришћењу оптичких инструмената, дурбина, хелиостата, дотеривању окулара, одређивању меридијана, о грешкама меридијанског инструмента и др.

Осим теоријског рада на пољу астрономије, бавио се и посматрањима. Резултате два посматрања проласка Меркура преко Сунчевог диска је у Риму објавио у расправама De Mercurii novissimo infra Solem transitu (О најновијем пролазу Меркура испод Сунца) 1737. и Osservationi dell'ultimo passagio di Mercurio sotto il Sole (Посматрања последњег пролаза Меркура испод Сунца) 1753. О Сунчевим пегама и њиховом посматрању је у Риму објавио 1736. De maculis solaribus (О Сунчевим пегама). Следеће године је посматрао пеге из Француске, те писао о методама посматрања и својим запажањима о природи Сунца. Заједно с енглеским језуитом Мером мерио је два степена меридијана између Рима и Риминија, да би тачније одредио облик Земље и направио мапу Папске државе. Посао је започет крајем 1750. и трајао је две године. Резултати су објављени 1755. у књизи De litteraria expeditione per pontificiam ditionem ad dimentiendos duos meridiani gradus et corrigendam mappam geographicam (О научном путовању кроз Папску државу ради мерења два степена меридијана и исправљања географске карте), а француски превод је публикован 1770. Интересовале су га и комете па је једну посматрао 1744. и 1746. у Риму објавио расправу De cometis (О кометама). Поводом оне из 1774. објавио методу за одређивање њених путања на основу посматрања у три мало међусобно удаљена положаја. Када је Вилијам Хершел 1781. открио нову планету Уран, Б. је покушао да својом методом одреди његову путању и установио да је то елипса. Мада је своје елиптичке елементе Уранове орбите објавио шест месеци пре Лапласа и Лексела, обично се њима приписује прво израчунавање елемената путање нове планете. Писао је и о годишњим аберацијама звезда, о нестајању и појављивању Сатурновог прстена, о налажењу путања планета геометријском конструкцијом ако су познати сила, брзина и правац кретања у једној тачки, о посматрању Месечевих фаза приликом помрачења, о облику Земље. Своја сабрана дела у пет томова Opera pertinentia ad opticam et astronomiam (Дела о оптици и астрономији) објавио је 1785. у Басану. Бавио се и популаризацијом астрономије. Његов спев De Solis ac Lunae defectibus (О помрачењима Сунца и Месеца) штампан је у Лондону 1760, Венецији 1761. и Риму 1767, а објављен на француском 1779. и српском 1996. Објавио 1785. и приручник Notice abrégée de l'astronomie pour un marin (Скраћена белешка из астрономије за једног поморца), који би требало да заповедника флоте упути у најосновнија знања из астрономије.

М. С. Димитријевић

Б. је био филозоф природе са широким интересовањем које се огледа у његовим идејама о структури материје. Међу публикацијама, свакако је најважнија Теорија филозофије природе. У њој је заступао идеју да се материја састоји од тачака без структуре -- налик на „атоме" који интерагују с јаким одбојним силама на малим растојањима и слабим, које привлаче једна другу на великим. На међурастојањима претпоставио је да су силе привлачне или одбојне. То га је навело на закључак да постоје веома стабилне орбите честица једних око других. Ове идеје нашле су одјека у каснијим радовима Фарадеја, Максвела, Келвина и Томсона. Б. је био велики присталица Њутнове филозофије и јасно се определио за детерминизам.

М. М. Поповић

ДЕЛА: De viribus vivis, Romae 1745; De Lumine, I--II, Romae 1748, 1749; Philosophiae recentioris e Benedicto Stay, I--II, Romae 1755, 1760; De materiae divisibilitate et principiis corporum, Lucca 1757.

ЛИТЕРАТУРА: К. Т. Стојановић, Атомистика: Један део из философије Руђера Јосифа Бошковића упоређен са сличним гледиштима философским, нарочито са модерним погледима на природу материје, Ниш 1891; M. Oster, Roger Joseph Boscovich als Naturphilosoph, Köln 1909; В. Варићак, „Математички рад Бошковићев", I, Рад ЈАЗУ, 181, 185, 190, 193, Зг, 1910, 1911, 1912; Б. Петронијевић, „Р. Ј. Б.", Дело, 1911, 16; С. Ристић, Основи Б. динамичке атомистике, Бг 1912; Ј. Мајцен, „Математички рад Бошковићев", II, Рад ЈАЗУ, Зг, 225, 1921; D. Nedelkovitch, La philosophie naturelle et relativiste de R. J. Boscovich, Paris 1922; К. Атанасијевић, „Поводом стопедесетгодишњице од смрти Р. Ј. Б.", ЖР, 1937, 25; А. Трухелка, Руђер Јосип Бошковић, Зг 1957; Д. Недељковић, Руђер Бошковић у своме времену и данас, Бг 1961; I. Poplašen, Zum Problem des integralen Dynamismus bei Ruđer Bošković, Bonn 1967; Е. Стипанић, „О линеарном континууму Руђера Бошковића", МВ, 1967, 4, 19, 3; Ж. Марковић, Руђер Бошковић, I--II, Зг 1968, 1969; Е. Стипанић, Руђер Бошковић, Г. Милановац -- Бг 1984; Ж. Дадић, Руђер Бошковић, Зг 1987; Филозофија знаности Руђера Бошковића, зборник, Зг 1987; И. Супек, Руђер Бошковић -- визионар у пријеломима филозофије, знаности, друштва, Зг 1989; З. Чуљак, Настанак Бошковићеве филозофије простора и времена, Зг 1992; С. Кутлеша, Природнофилозофијски појмови Руђера Бошковића, Зг 1994; Д. Шкарица, Спознаја и метода у Руђера Бошковића, Зг 2000.