БОШКОВИЋ, Јован

БОШКОВИЋ, Јован, филолог, лингвиста, културни посленик (Нови Сад, 19. II 1834 -- Београд, 7. I 1893). Школовао се у Новом Саду (до 1850), Сремским Карловцима, Будиму и Модри (1850/51), да би у Пожуну (Братислави) матурирао 1852. Од 1853, када одлази на студије права у Беч, био посредник између Љ. Штура и бечких Срба: кнеза Михаила, В. Караџића, Ј. Суботића. Још као млад говорио словачки, чешки, мађарски, немачки, старогрчки, новогрчки, а уз правне науке похађао је са Ђ. Даничићем и Миклошичева предавања из словенске филологије. У Бечу је био сарадник В. Караџића и отад је присталица његових идеја о језику. Први рад Треба ли књижевници да уче свој језик? написао је (1854) следећи ставове И. Срезњевског. Након студија вратио се у Нови Сад, а 1859. прешао у Србију. У Београду је испрва био приватни учитељ, да би крајем 1861. постао професор савамалске ниже гимназије, а 1862. радио као професор гимназије у Крагујевцу и београдској Великој гимназији. Његов Извод из српске граматике (Н. Сад 1863), који је урадио према Даничићевој граматици, доживео је више издања и био уџбеник у средњим школама све до прве граматике С. Новаковића. Када је Ђ. Даничић 1865. напустио Велику школу, Б. је дошао на његово место и предавао предмете из словенске филологије као науке о језику. Пошто је отпуштен из службе 1871. јер је бранио аутономију Велике школе, вратио се у Нови Сад, где је обављао дужност главног школског надзорника новосадских српских школа, библиотекара и помоћника секретара Матице српске. Неко време уређивао је Милетићеву Заставу и Летопис Матице српске (књ. 113--118), тражећи доследно увођење Вуковог правописа у све прилоге. Биран је два пута за посланика Народно-црквеног сабора у Сремским Карловцима (1872, 1874) на листи Милетићеве странке. У Србију се вратио 1875. и преузео дужности библиотекара Народне библиотеке и кустоса Народног музеја. За време ратова 1876--1878. организовао одбор за прихватање руских добровољаца. Од 1880. до смрти поново радио као професор словенске филологије на Великој школи, а од 1883. до 1891. и секретар Српског ученог друштва. Био је члан тек настале Српске краљевске академије, а у последњој години живота и министар просвете у кабинету либерала Ј. Авакумовића.

Б. је у науци био велики вуковац, борац за правилност језика и чист народни језик у књижевности. Његова граматика означила је и практичну победу Вукових принципа у образовању. Био је истакнута личност у културном животу: један од главних покретача Народног позоришта у Београду, члан и потпредседник позоришног одбора, а у ратним годинама 1876--1878. неко време и привремени управитељ. Од 1871. до 1875. био је и члан Управног одбора Друштва за СНП у Новом Саду. Написао је велики број чланака о језику, као и позоришних рецензија, некролога и написа о књижевности. Бавио се и преводилачким радом, издавањем књига старијих писаца и библиографијом. Издао је Песме Б. Радичевића (Пан. 1879) и Гундулићевог Османа (Земун 1889) с предговором и коментарима. Пред крај живота почео је да сакупља своје списе о чистоти језика и стила, али је од осам планираних објавио само две свеске (О српском језику, 1--2, Бг 1887--1888). Важнија дела су и: Наука о језику и њен задатак (Бг 1871), О народности и неговању српске народности наставом и васпитањем (Бг 1887), Вук Стефановић Караџић (Бг 1888), Преглед садржине 90-орих књига Гласника СУД 1841--1847--1891, по писцима, струкама и хронолошки (Бг 1891), Писма о књижевности српској и хрватској (Н. Сад 1892), Јован Ристић (Бг 1898).

Г. Раичевић

Превео је с чешког књигу Људевита Штура о народној књижевности (Људевита Штура књига о народним песмама и приповедкама словенским, Н. Сад 1857), написану са становишта митолошке теорије, али у којој се уочавају и морално-психолошке побуде као подстицаји за обликовање садржине. Превод је значајан као покушај упознавања српског читаоца с митолошком теоријом. Аутор је малог прегледа српске и хрватске књижевности, који је у наставцима штампан у ЛМС-у. Започео, али није довршио издавање Вуковог Српског рјечника (Бг 1892) с изменама и допунама.

С. Самарџија

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђорђевић, „У спомен Јовану Бошковићу", ЛМС, 1894, 177, 1; М. Калић, Српски књижевници, IV, Н. Сад 1895; Ј. Грчић, Историја српске књижевности, Н. Сад 1906; Матица српска 1826--1926, Н. Сад 1927; В. Стајић, Новосадске биографије, I, Н. Сад 1936; Р. Ковијанић, „Јован Бошковић у младости", ЗМСДН, 1952, 4; М. Томандл, Српско позориште у Војводини 1736--1919, I--II, Н. Сад 1953; М. Кићовић, Историја Народне библиотеке у Београду, Бг 1960; Сто година Филозофског факултета у Београду 1863--1963, Бг 1963; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, II, Н. Сад 1992.