БОСИЉАК
БОСИЉАК (Ocimum basilicum), биљна врста пореклом из Индије која се у Србији гаји као украсна, зачинско-лековита и мирисна биљка. Позната је зачинска врста у свету, посебно на Медитерану, где га зову „краљем кулинарства". Богат је есенцијалним уљем, с јаким антисептичким деловањем, с антиоксидативним, антикарциногеним и антимикробним ефектом. По облику и боји листова разликује се више варијетета. Једногодишња је зељаста врста (у свету се гаје и вишегодишње) висине до 80 цм, с листовима јајоликог облика и ситним белим цветовима у горњем делу стабла. Плод је ситно, сјајно, мрко зрно. Гаји се директно из семена или расада. Захтева топлу климу и страда од мраза. Гаји се у башти, саксијама, а на њиви се убире два пута у току године. Као зачин и лек користе се листови. За б. је у свету везан низ веровања и различито коришћење. За Французе је зачин краљева, у Италији је симбол љубави, у Старој Грчкој симболизовао је мржњу.
Бранка Лазић
У црквеном обреду освећења воде употреба б. је другостепена, јер воду освећују крст и молитва, а б. служи да се њоме кропи храм, дом, чланови породице. У грчком Синаксару Никодима Светогорца (Синаксаритис, Атина 1868) стоји објашњење зашто се б. употребљава. Монах Александар забележио је старо предање да је б. растао свуда око Голготе где је био затрпан Христов крст. Политеисти који су ту имали храм богиње Афродите доводили су б. у везу са крстом Христовим, јер то биље раније није расло на том месту, зато су га стално чупа-ли, а оно је непрестано расло. За сећање на то чудо користи се у обреду малог и великог освећења воде. Црква није наредила употребу б. ни у једном другом обреду.
Радомир Милошевић
У српској народној религији придају му се заштитна и плодотворна својства. Употребљава се у животном и годишњем циклусу обичаја (од рођења па до смрти), али и у годишњој обредној пракси. Са б. се чувала прва ошишана коса детета; налазио се у тканицама којима је свекрва опасивала младу; стављао се и у невестинску капу, смиљевац; ставља се око руке покојника; њиме се кити софра о задушницама. На задушнице жене су га садиле по гробовима. У неким крајевима, приликом првог орања, б. су китили јарам и волове, а код сетве се мешао са семеном. Користи се и у народним врачањима, гатањима и народној медицини. Уобичајено је да се чува у сваком домаћинству поред славске иконе.
Весна Марјановић
У води у којој је потопљен б. купа се жена после порођаја, као и њено дете за време првих 40 дана од рођења. Да не би новорођенче нападале бабице, гаром од спаљеног б. праве му крстић на челу. После стрижбе, чувају дететову косу заједно са б. На свадби б. је закићен девер. Тканице (појас) којим свекрва опасује младу пре уласка у младожењину кућу, на три места су закићене б. Када зет после свадбе први пут посети родитељску кућу своје жене, ташта га шкропи б. Чим човек умре, у руке му стављају гранчицу б. У цвећу које се доноси на мртвачки одар ставља се и б. На задушној суботи њиме ките софру, о Духовима крстове на гробовима. Б. се удева на хлепчиће који се о задушницама носе на гробље. На средини божићног колача, где се укрштају траке теста, пободе се б., или три влати пшенице (Бачка). Да би се заштитили од болести у току године, на Божић су се умивали неначетом водом у којој је претходно стављен б. (Срем). Уочи Ђурђевдана ћутећи се меси колач намењен стоци (сточни поскур, сточни колач), а у средини се утакне гранчица б. (Хомоље). У истом крају, на Велику суботу се меси колач звани ускршњак, закићен б. Б. се чупа у баштама на празник Макавеји (14. август) или на Крстовдан (27. септембар) и оставља за лек. У Војводини је обичај да на Крстовдан жене носе б. у цркву на освећење. Кад пођу на сетву, китицом од тог б. заките коњски хам или воловима рогове, а орач закити свој шешир (Сомбор). Б. убран на Крстовдан потапан је у воду, па је та вода чувана у кући и давана породиљама да би лакше родиле (Бољевац, Лесковац). Пре славе свештеник свети водицу и б. њоме шкропи укућане. Б. се користи у бајању: „Без б. ниједна басма не иде... То је хришћанско цвеће. Без тога не мож` да живиш ни да умреш... То је Бог рек`о, то је његово цвеће" (бајалица из околине Смедерева). Према веровању, ако човек нагази на место које су заузеле андре (виле), он се разболи. Да би се оне умилостивиле, то место се шкропи раствором меда или шећера, а помоћу китице б. и цвећа (Горња Пчиња). У гатању, девојка уочи Ђурђевдана сеје б., говорећи: „Ја сејем, а суђеник нек дође преконоћ да влачи б.". Верује се да ће јој се у сну јавити суђеник, будући муж. За доброг човека се каже „Душа му на б. мирише". У том контексту б. се често јавља заједно са смиљем („Наслони се цмиље на босиље/ Кано драга на својега драга"; „Ој, девојко, душо моја / Чим миришу недра твоја/.../Нити смиљем ни босиљем, / Него душом девојачком"). У бинарном систему њему је супротан пелен, отровна биљка позната по горчини („Ја б. сијем, мени пелен ниче"). Према казивању, када су први пут отворили ковчег светитеља Василија Острошког, његово тело је мирисало на б. У народним песмама б. ниче из крви праведника, на месту где су погубљени. Због свог мириса, који се нарочито осећа ујутру и увече, као и својства да се вода у којој је потопљен не квари, можда и грмоликог изгледа и белог цвета, б. је добио митолошка обележја сеновите биљке, погодне за комуникацију с душама покојника.
Љубинко Раденковић
ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1970; Расковник, 1980, 26; М. Недељковић, Годишњи обичаји Срба, Бг 1990; В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Бг 1994; М. Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Н. Сад 1996; Б. Степановић, Производња лековитог и ароматичног биља, Бг 1998.
*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)