БОРИСАВЉЕВИЋ, Милутин,

БОРИСАВЉЕВИЋ, Милутин, архитекта, теоретичар архитектуре, естетичар (Крагујевац, 2. VI 1889 -- Париз, 29. XII 1969). После завршених студија у Београду (1913), радио у Министарству грађевина (1913--1918). Докторирао естетику на Сорбони (1926) код Виктора Баша. По повратку у земљу основао је архитектонски биро „Партенон", уређивао часопис Неимар и основао Катедру за естетику на Филозофском факултету (1934). После ослобођења радио је у Министарству грађевина до 1950, када је емигрирао у Париз, где остаје до краја живота. Поред конкурсних пројеката за Костурницу на Зејтинлику (1926) и Светосавски храм (1926 --1927), његова најзначајнија дела у Београду су кућа инжењера Поповића на Копитаревој градини 2 (1928), кућа генерала Јовичића у Ранкеовој 21 и уређење Студентског парка с оградом и капијама у традиционалном француском стилу (1929), Вила Ћуковића у Ужичкој 35 и Основна школа у Марулићевој (1930--1931), Вила Флашара на углу улица К. Станковића и О. Прице (1931--1932), као и кућа Борисављевића у Охридској 4 (1936--1937). У међуратном периоду пише полемичке чланке за дневне новине о кункурсима за уређење појединих делова престонице. Његов научни рад био је познатији у свету него код нас, посебно његова докторска теза и главне књиге објављене у Паризу, Буенос Ајресу и Лондону (Теорије архитектуре, 1926; Златни пресек, 1952; Расправа о научној естетици архитектуре, 1954). У Београду су му штампани: Архитектонски проблеми из монументалне, надгробне, црквене, јавне, приватне и индустријске архитектуре (1931), Историја естетике (1935), Историја естетике: Платонова естетика (1937), Физиологија чула вида (1939) и Оптичко-физиолошка перспектива (1948). Недавно је на српском објављена његова студија Златни пресек и други есеји (Бг 1998).

Да је архитектура уметност времена а не простора, Б. доказује естетским задовољством које човек има при посматрању архитектонских објеката. Оно почива у ритмичком покрету очију које прате линије и фигуре по закону сличности, с тим што покрет може бити пријатан или непријатан у зависности од тога да ли је постигнут с лакоћом или уз напор савлађивања препреке. Изражавајући различита душевна стања, линије, површине и геометријска тела се крећу и оживљавају, померајући очи заједно с њима. Оне не одражавају само уметникова осећања него и његов карактер, темперамент и идеје. Основни елементи архитектонског дела у Б. научној естетици архитектуре јесу ритам, симетрија, асиметрија, пропорција, хармонија и композиција. Као естетичар и истраживач на пољу експерименталне психологије и физиологије чула вида, Б. није до краја успео да разреши основне дилеме граничних области између објективних и субјективних схватања стварности, али је иза себе оставио дело које знатно надмашује улогу коју је имао као градитељ и универзитетски професор.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Милетић Абрамовић, „Милутин Борисављевић", ГГБ, 1986, 33; С. Богуновић, „Естетичка теорија: критичка делатност и архитектонска пракса др Милутина Борисављевића", Комуникација, 1995, 89; И. Ковачић, „Прилог познавању архитектонског опуса Милутина Борисављевића: породична кућа и вила", Наслеђе, 2002, 4.

З. Маневић