БОРБА РЕЧИМА

БОРБА РЕЧИМА, етапа мегдана која поступцима стилизације изазива, подстиче и мотивише сукоб, те повећава борбеност епских ривала. Светозар Матић издваја два основна типа б. р., указујући на удео реалија при опевању двобоја. Изазивач се у писму обраћа погрдним речима, директним или фигуративним поређењем са женом („Преди мени гаће и кошуљу, / Нек ја знадем да си ми покоран." Вук, СНП, III, 56) или прети да ће задобити епске атрибуте и угрозити част противникове љубе. Реакције изазваног јунака потврђују тежину увреде, било да се одмах опрема он сам или његов заточник (млади син/ћерка старог ратника). Осим понижавајуће поруке која покреће радњу, вербални дуел претходи физичком суочавању мегданџија и такође доводи у питање светиње епског света: част, достојанство, честитост, породицу, јунаштво. Вређање противника постаје и део технике карактеризације јунака. Физички надмоћнији лик -- изазивач, често хвалисавац, није на етичком нивоу изазваног, није достојан епске славе. У двобоју побеђује слабији. Ако часног јунака савладају на превару, он може пред погубљење да се освети недостојном победнику, негирајући његово јунаштво и витештво („Неверна ти, Влатко, вера и неверна ти љубовца", Богишић, 49). У таквом контексту и оклеветани јунак намењује клетве и погрде клеветнику („А проклети Вуче Бранковићу" (...) / „Везаћу га уз то бојно копље, / Као жена куђељ' уз преслицу", Вук, II, 50/III). Највиши степен огорчења због исхода двобоја исказан је псовком, упућеном онима који тријумфују након обмане бољег ратника (Вук, IV, 26). Још већу тежину у завршници епских сукоба имају увредљиве речи сродника и сабораца, подстакнуте кукавичлуком и недостојним понашањем („Шуре моје, девет Југовића! / Што се браћо данас обрукасте?"/ (...) „Ал' ћу стопит' сву тазбину моју, / Немам с киме ладно пити вино", Вук, II, 44; „Но ја с тобом друговати нећу, / Кад си тако страшљив међу друштвом", Вук, III, 27). Уколико је бољи јунак заточеник, он не пристаје на понижавања и поносно одбија да се поклони непријатељу („не устајем горем од себе / Нити устајем нити се поклањам" ЕР, 80, 127). У страху од крваве одмазде, заробљеника обично пуштају на слободу, без развијања борбе, пристизања помоћи, тражења или прикупљања откупа.

Под снажним утицајем епске технике б. р. постаје детаљ сукоба јунака бајке с чудесним противницима. Пре но што се ,,попојаске" хвата у коштац с аждајом, царевић узвикује: „О, аждајо, о аждајо! та изиђи ми данас на мејдан да се огледамо, ако жена ниси" (Вук, СНП, 8). Вербални дуел чини основ композиције шаљивих прича и новела о надлагивању и о мудрој девојци. Кроз б. р. саговорник се извргава подсмеху у подругачицама, при чему се непосредно узвраћа истом мером на исмејавање порекла, части и угледа породице.

Архаична подлога надметања речима стилизовано је сачувана у свадбеној лирици кроз надигравања невестиних и младожењиних сватова (Вук, I, 29, 32), а посебну улогу има при натпевавањима у колу (Вук, I, 256--269). Погрде и поруге некада изостају или су веома ублажене, те се успостављени двоглас и не распознаје као вербални дуел. Полетна, духовита и ведра б. р. између младића и девојке особен је начин исказивања осећања међу посленичким и љубавним лирским песмама (Вук, I, 240--243), али се исконска снага речи у ширем комплексу традиције и усменим облицима посебно истиче формулацијама и функцијама клетве, заклетве и благослова.

ЛИТЕРАТУРА: С. Матић, Наш народни еп и наш стих, Н. Сад 1964; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, Народна књижевност, Бг 1984; Б. Н. Путилов, Јуначки еп Црногораца, Тг 1985; Г. Геземан, Студије о јужнословенској народној епици, Бг -- Н. Сад 2002; М. Браун, Српскохрватска јуначка епика, Бг -- Н. Сад 2004.

С. Самарџија