БОР

БОР (Pinus), род вечнозеленог четинарског дрвећа и жбунова из породице Pinaceae и потпородице Pinoideae. Стабла код дрвећа висока између 15 и 45 м, а ретко код неких врста и 80 м, док најнижи жбунасти борови једва прелазе 1 м висине. Достижу велику старост између 100 и 1.000 година, а поједини примерци врсте P. longaeva у Невади сматрају се најстаријим живим индивидуама на Планети чија се старост процењује на 4.800 година. Кора обично дебела и неправилно уздужно испуцала, ретко танка и глатка. Крошња купаста или кишобранаста, у горњем делу стабла, код неких група б. пирамидална скоро до основе стабла. Гране са дугим и кратким избојцима. Четине на кратким избојцима (краткорасту) у групи од 2 до 5(6) заједно, обично образују чуперке који су често пршљенасто распоређени на гранама. Мушке и женске шишарке одвојене на истом дрвету. Мушке шишарке мале, 1--5 цм, обично опадају са избацивањем полена. Женске шишарке у зрелом стању дугачке 3--60 цм, коничне, лоптасте или издужено цилиндричне, према врху сужене и затупасте. Култеров б. (P. coulteri) из Калифорније одликује се јајастим шишаркама које могу бити веће од рагби лопте и тешке до 5 кг, док најдуже шипшарке, чак нешто преко 60 цм, има врста*. P. lambartiana* са Стеновитих планина. Семе сазрева следеће године, а шишарке остају на дрвету после избацивања семена. Опрашују се и расејавају ветром, ретко су и орнитохорни. Код неких врста семена су крупна и јестива (нпр. код пиније). Род обувата између 100 и 125 врста распрострањених у Северној хемисфери, од крајње поларне границе шума до суптропских подручја. У Европи од природе расте 17 врста и подврста, на Балканском полуострву 11, а у Србији 6 и то: молика (P. peuce) која је ендемична и реликтна врста Балканског полуострва, црни б (P. nigra) са две подврсте (P. n. ssp. nigra и P. n. ssp. pallasiana), муника (P. heldreichii) субендемична и реликтна врста, бели б. (P. silvestris) и кривуљ (P. mugo). На Приморју расту две аутохтоне медитеранске врсте, алепски б. (P. halepensis) и пинија (P. pinea), али су далеко чешће гајене и на многим местима задивљале. Од алохтоних б. у Србији се у сађеним шумским културама највише гаје Вајмутов б. (P. strobus ) из С. Америке и хималајски б. (P. griffithii). На зеленим површинама различитих намена гаје се б. из Америке и Aзије (P. jeffreyi., P. palustris, P. taeda, P. banksiana, P. contorta, P. koraiensis). Дрво б.-- боровина је једричаво са смолним каналима и различите је тврдоће и трајности. Употребљава се у грађевинарству, столарству, авиоиндустрији, индустрији намештаја итд. Дрво неких врста б. због велике трајности посебно се цени као дрво за спољашњу употребу у производњи врата и прозора и као рудничко дрво, а некада је било цењено и у бродоградњи.

В. В. Исајев

Различите врсте б. у Србији изграђују више типова шума и жбунастих формација на различитим геолошким подлогама. Најчешће врсте су бели и црни б. који образују неколико интересантних мешовитих или чистих шумских заједница на серпентинитима западне и централне Србије (Дивчибаре, Златибор, Тара, Мокра гора, Муртеница, околина Прибоја, долина Ибра итд.), где заузимају релативно велике површине у зонама од 900--1.200 м. Нарочито су честе шуме у чијем се призменом спрату налази црњуша (Erica herbaceae), због чега су такве борове шуме увршћене у посебан вегетацијски ред Erico-Pinetea и класу Erico-Pinetalia. Чисте црноборове шуме на кречњаку у Србији не заузимају велике површине, осим у клисурама и кањонима Дрине, Раче, Лима и Милешевке, где расту појединачно или у мањим групама на окомитим литицама изграђујући често заједнице са црним грабом. Ендемичне врсте б. муника и молика граде горњу шумски границу, обично у опсегу висина 1.700--2.000 м на планинама Косова и Метохије (Шарпланина, Ошљак, Проклетије, Жљеб, Хајла, Мокра гора), замењујући једна другу у зависности од типа геолошке подлоге. Б. кривуљ је високопланински б. који у Србији расте само на високим планинама у зонама изнад горње шумске границе у суровим високопланинских условима, 1.800--2.300 м.

В. Стевановић

ЛИТЕРАТУРА: M. Vidaković, Conifers, morphology and variation, Zg 1991; Д. Шкорић (ур.), Вегетација Србије II, Шумске заједнице, Бг 2006; Б. Јовановић. Дендрологија, Бг 2007.