БОР
БОР, град и седиште општине површине 856 км2, која обухвата 14 насеља. Центар је Борског округа, површине 3.506 км2, са 90 насеља и 146.551 становника, у чијем саставу су општине Б., Кладово, Мајданпек и Неготин. Град се налази на југоисточној подгорини планине Велики Крш у доли-ни Борске реке, леве притоке Тимока, на 380–460 м н.в. Лежи унутар простране и слабо настањене зоне између Понишавља на западу и Тимочке крајине на истоку. Налази се по страни природних путева, али је после еволуције у градско насеље асфалтним путевима повезан са Пожаревцем (135 км), Параћином (79 км), Неготином (61 км) и Зајечаром (36 км). Кроз Б. пролази железничка пруга Пожаревац–Зајечар. Деоница до Зајечара завршена је 1967. а до Пожаревца 1972. Насеље је у XVIII в. основано у подножју три бакроносна узвишења – Чока дулкан, Тилва мика и Тилва рош. Године 1884. имало је 698 становника. Корените промене догодиле су се током XX в. Године 1902/03. на брду Тилва рош (Црвено брдо) пронађена је руда бакра и потом формирана рударска компанија. Експлоатација руде почела је 1904, топионица је изграђена 1905, а електрична централа 1907. Упоредо са повећавањем капацитета рудника развијала се и прерада руде (топионица, електролиза, ливница, фабрика сумпорне киселине, фабрике производа од бакра). Сагласно томе растао је и број становника, али је требало доста времена да се Б. од рударског насеља трансформише у град са свим пратећим садржајима. Развој насеља зависио је од напретка рудника и фабрика. Они су у I светском рату оштећени и производња је смањена. Године 1910. било је 2.116, 1921. у селу 742 житеља, а у Рудничкој колонији 558. Најбржи раст забележен је у првим деценијама после II светског рата, а трајао је до 90-их година (1991. 59.900 становника). После тога уследила је регресија. Године 2002. град је имао 39.387 становника, од којих 83,2% Срба, 6% Влаха и 3,1% Рома. Срби су се највећим делом населили после II светског рата. Према најновијем попису, на територији општине живи 55.817 становника. У граду се налазе две православне и једна католичка црква, пет основних и четири средње школе (гимназија, економско-трговинска, рударско-металуршка и машинско-електротехничка), Рударско-металуршки факултет у саставу Универзитета у Београду, Институт за бакар, све општинске службе, медицински центар, музеј рударства, два хотела, библиотека, раднички универзитет, спортска хала и др.
Настале су и велике урбане трансформације. Место старог села на левој обали Борске реке заузели су дневни копови рудника и фабричке зграде. Град се ширио у непосредној близини по десној долинској страни. У северном делу долинског проширења настао је део насеља Стара Колонија, јужно од ње Чаршија и Нова Колонија. Ширењу града и његовог индустријског дела сметао је ток реке, те је спроведен тунелом испод насеља. Насеље се простире на око 5 км дужине правцем долине (север–југ), а на његовој физиономији је много трагова брзог и стихијског ширења. Близина рудника и фабрика, као и стешњеност у релативно уској долини, учинили су да је загађеност атмосфере, вода и земљишта изнад свих стандарда.
Д. Р. Гатарић
Аерозагађење у Б. једно је од најизразитијих у Србији, а доминантан извор су активности Рударско-топионичарског басена. Основни разлог је у томе што су на релативно малом простору, са три стране затвореном планинама, смештени насеље, рударски копови, јаловишта и топионица. Врхови димњака топионице су у нивоу доњег дела града. Основни загађивач је сумпор-диоксид који, поред прашине, арсена и тешких метала, у атмосферу емитују димњаци топионице. Отварањем фабрике сумпорне киселине користи се само половина сумпор-диоксида који емитује творница, док друга половина иде у атмосферу. Загађивању околине погодују и климатске прилике, с великим процентом „тишина" (стабилних временских стања без ветра) просечно 55%, а у неким годинама до 65%, када сва та испарења остају над градом. У периоду 1976–2006. годишње вредности имисионих концентрација сумпор-диоксида на мерном месту Градски Парк редовно су биле веће од дозвољених. Прекорачења су била највећа пре отварања фабрике сумпорне киселине и премашивале су их и за више од десет пута (1975). Почетком 80-их година оне су биле знатно мање, али и даље често и за пет пута веће од дозвољених. У истом периоду, број дана са дневним прекорачењем дозвољених вредности био је редовно већи од 10, а достизао је и 75 дана годишње.
Т. А. Поповић
ИЗВОР: Извештај о стању животне средине у Републици Србији за 2003. 2004. 2005. и 2006. годину.
ЛИТЕРАТУРА: К. Михаиловић (ур.), Производне снаге НР Србије, Бг 1953; А. Жикић, „Производња бакра у Бору", Земља и људи, 1968, 18; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.
*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)