БОНТУОВА АФЕРА

БОНТУОВА АФЕРА, избила је 1881--1882, у вези с грађењем железничке пруге Београд--Врање. Најважнија економска обавеза коју је Србији наметнуо Берлински конгрес била је да изгради железницу којом ће аустроугарске пруге везати са турскима. Србија се у уговору са Аустроугарском од 9. IV 1880. обавезала да ће градњу пруге завршити за три године. У тим условима напредњачка влада Милана Пироћанца је без јавног конкурса, тајним посредовањем аустроугарске владе, постигла споразум о градњи српске железнице са француским Друштвом генералне уније La Sociéteé de l'Union Générale основаним у Паризу 1878. Споразум потписан са Еженом Бонтуом, председником Генералне уније, састојао се од три уговора потписана 3. II 1881: Уговора о зајму за грађење железница, Уговора о грађењу железница и Уговора о коришћењу железница. Бонту је од три различита направио један уговор да би што успешније прикрио неповољност услова које је наметнуо Србији. Циљ је био да се на лак начин заради велики новац и да се тиме француском капиталу створи снажан положај у југосточној Европи. Први део уговора предвиђао је номинални износ зајма од 100 милиона динара и заључен је на 50 година. Поред овог зајма посредством Генералне уније закључен је и тзв. лутријски зајам од 33 мил. динара за сређивање државних финансија. Враћање зајма српска влада је гарантовала чистим приходом од железница, а уколико то не буде довољно, обезбеђивала би друштву одређену годишњу накнаду. Суму која се добије издавањем обвезница за зајам српска влада би уложила код Генералне уније. Други део уговора предвиђао је да ће Генерална унија преко изнајмљеног предузимача изградити пругу од Београда до турске границе. Српска влада се обавезала да Генералној унији повери и грађење пруге Ниш--Пирот. Као јемство да ће градња пруге бити тачна и исправна, Генерална унија је уложила код Француске банке кауцију од 4 мил. франака. Трећи део уговора је одређивао да ће коришћење завршених српских железница бити 25 година остављено Генералној унији и да ће јој српска влада јемчити годишњи приход.

Други зајам који је српска влада 1881. закључила са Генералном унијом био је лутријски зајам од 33 мил. динара, који је био намењен исплати државних дугова из 60--их и 70--их година. Овај зајам је као и први ишао на штету Србије. Српска влада је предала Генералној унији обвезнице за зајам у висини од 11 мил. франака, за шта јој је ова враћала 10 мил. номиналних у обвезницама железничког зајма. Србија је на овај начн одмах губила преко милион франака, а накнадним израчунавањем посредних ефеката тај губитак се удвостручавао. Непосредно после закључења лутријског зајма 29. I 1882. дошло је до краха Генералне уније, а њен председник Бонту је осуђен на пет година затвора због преваре и злоупотребе поверења. Био је то тежак ударац за напредњачку владу која је пред Народном скупштином јемчила за солидност тог новчаног завода. У тренутку пада Генерална унија дуговала је Србији 34 милиона динара. Министар финансија Чедомиљ Мијатовић успео је захваљујући заузимању француске и аустроугарске владе да склопи уговор са познатим финансијским заводом Народним контоаром за есконт Comptoir National d'Escompte, којим би били настављени изградња и експлоатисање српских железница. Пад Генералне уније угрозио је поред материјалних интереса Србије и материјалне интересе кнеза Милана. Бонту је, да би омогућио изгласавање уговора о зајму, вероватно поткупио напредњачке министре и посланике, као и посланике радикалне опозиције.

Бонтуова концесија довела је први пут Србију у везу са великим западноевропским капиталом. Такође, Б. а. обележила је први покушај корупције у српском политичком животу. Пад Генералне уније битно је утицао на проглашење Србије за краљевину. Тиме је учињен покушај да се скрене пажња народа са неуспеха и штете која је нанета држави и кнезу.

ЛИТЕРАТУРА: E. Bontoux, L'Union Générale, Paris 1888; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, I--III, Бг 1934; Ј. Продановић, Историја политичких странака и струја у Србији, I, Бг 1947; Историја српског народа, VI/1, Бг 1994; Р. Љушић, Историја српске државности, II, Н. Сад 2001.

У. Татић