БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА У XX ВЕ-КУ

БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА У XX ВЕ-КУ, напади гранатама на Београд извршени уз употребу артиљерије или авијације. Београд је бомбардован у I и II светском рату, те у НАТО агресији на СР Југославију 1999.

Први светски рат. Прво бомбардовање гранатама од стране аустроугарске артиљерије извршено је одмах по објави рата Србији, већ у ноћи 28/29. VII 1914. Интензивно је настављено у време Церске битке 12--24. августа са аустроугарских положаја на Сави и Дунаву и са дунавских ратних монитора. Гранате су испаљиване са Бежанијске косе, из Земуна, Oвче и Борче. У тим нападима страдали су многи јавни и културни објекти, као и места масовних окупљања грађана. Погођени су: Друга женска гимназија, Гранд хотел, Француско-српска банка, простори око Калемегдана, Велика пијаца (Студентски трг), кафана „Пролеће", основна школа у близини Саборне цркве, зграда Универзитета, Електрична централа, Фабрика дувана, Народно позориште и Хотел „Москва", док је Бајлонијев млин потпуно изгорео. Артиљеријска ватра засипала је српску престоницу и у септембру, а нарочито често у току борби за Београд новембра и децембра 1914. У тим бомбардовањима Београд је имао много људских и материјалних жртава.

Много тежим разарањима и људским губицима изложен је у бомбардовањима за време велике офанзиве немачких и аустроугарских снага на Србију у октобру 1915. Ураганском артиљеријском ватром тада су засипани како српски одбрамбени положаји тако и цивилни објекти и грађевине. Само 6. октобра на Београд је испаљено 700 граната из 26 оруђа различитог калибра. С највећом жестином ово бомбардовање трајало је до пада Београда 8. октобра. У њему су гађани Горњи и Доњи град, Ада Циганлија, Чукарица, Топчидер и други делови престонице. Порушено је много стамбених зграда, а погинуло је неколико стотина цивила.

Други светски рат. Напад Сила осовине на Југославију, отпочет у зору 6. IV 1941, симболички је означен страховитим бомбардерским ударом ескадрила 4. ваздушне флоте Трећег Рајха, под командом генералпуковника Александра Лера на југословенску престоницу у недељу око 6 сати. У том првом налету на небрањени Београд („отворени град") учествовала су 234 бомбардера праћена апаратима ловачке авијације. Напади су поновљени у 11, 14 и између 17 и 18 часова, полетањима углавном са немачких аеродрома у Румунији. Бомбардовања су имала изразито терористички и осветнички карактер због демонстрација 27. марта, а њихова дејства су планирана на стратешке (железничка станица), војне, а још у већој мери на цивилне циљеве. Вршена су чак по одређеном плану Београда, који је немачкој команди 3. априла уручио одбегли капетан Југословенске војске, прикривени усташа, Владимир Крен. Разорним и запаљивим бомбама гађани су: санитетске установе (болнице), масовна склоништа (Карађорђев парк), пијаце и многобројне јавне установе и стамбене зграде. Злочиначки смисао имали су напади на образовне и културне институције. Порушене су или оштећене неке основне и средње школе, универзитетски објекти на Студентском тргу, као и Технички факултет на Булевару краља Александра. Најдрастичнији пример ове врсте било је уништавање запаљивим бомбама Народне библиотеке на Косанчићевом венцу, која је до темеља изгорела. У њој је заувек нестало 350.000 књига у 500.000 свезака, преко 3.300 рукописа из XII--XIX в., око 1.800 старих и ретких књига, 1.500 инкунабула, близу 4.000 комплета часописа и листова итд. У овим нападима као и у неколико мањих наредног дана потпуно је порушено или је изгорело 682 зграде, још 1.600 је тешко, а 6.829 лакше оштећено. Према званичним статистикама погинуло је 2.271 лице, мада се у неким немачким изворима помиње и 4.000 жртава. Саобраћај је био потпуно паралисан, а живот у граду је на више дана замро.

Немачко бомбардовање 1941. није било ни једино, ни најтеже страдање које је Београд у II светском рату доживео на овај начин. У току 1944 (16. IV -- 18. IX) 11 пута га је бомбардовала „савезничка" англо-америчка авијација из састава Медитеранских ваздухопловних снага (МАРФ-а), образованих крајем 1943. и почетком 1944. Њихови тешки бомбардери Б-17 и Б-24, штићени јаком ловачком пратњом, усмерили су се у пролеће и лето 1944. на немачке војне и стратешке циљеве, саобраћајне чворове и линије, те привредне објекте, у око 30 градова и места широм Србије, од Лесковца и Ниша, до Новог Сада и Суботице. Сва ова дејства била су координирана са операцијама и стратешко-политичким плановима Народноослободилачке војске Југославије. Разорни „савезнички" ваздушни удари, намењени првенствено живој сили и војним и стратешким објектима, комуникацијама и упориштима немачког окупатора, извођени су на начин који је цивилном становништву и животним интересима Србије и српског народа нанео далеко веће губитке и штете него нацистичким снагама. Највећи број бомбардовања (15) доживео је Ниш, али је најтеже губитке претрпео Београд. Тако је у налетима англо-америчке авијације на Ниш суделовало 862, а на Београд 985 бомбардера и ловаца.

Б. Б. одликовала је изузетна равнодушност савезника према судбини недужног цивилног становништва. Већ сама чињеница да је њихов први и најубојитији напад на Београд изведен на најсвечанији хришћански (православни) празник -- Ускрс -- 16. и 17. априла, изазивала је и изазива подозрења у декларативне циљеве ове акције. Овај, као и неки други напади, у мају, јуну, јулу и септембру, применом система „тепих-бомбардовања" будили су асоцијације на немачко терористичко бомбардовање с циљем деморализације становништва. У Београду је у 11 савезничких бомбардерских напада 1944. било више цивилних жртава него 1941. Само у ускршњем бомбардовању убијено је између 1.200 и 2.000 Београђана и тек 200 немачких војника. Међу недужним жртвама било је и 60 логораша у нацистичком логору „Сајмиште", које је такође погођено. При том, ако је рушење мостова на Сави и Дунаву, гађање железничких станица Топчидер и Раковица, Поште 2 код Главне железничке станице, онеспособљавање Министарства финансија или зграде Гестапоа на Дорћолу, чак и Електричне централе, или фабрика „Вапа" и штофаре „Влада Илић", могло бити подведено под дефиницију „стратешких циљева", за многе друге то се не може рећи. Примера је много: пијаце Зелени венац и Каленића гумно, палата „Албанија", Студентски дом, Технички факултет, густо насељене улице и тргови (Славија, околина Народног позоришта, Немањина, Милоша Великог, Краљице Наталије, Теразије, Сарајевска), а у првом реду страховито разарање градске четврти Пашино брдо у мају 1944. Сразмерно својој величини, Београд се може сматрати једном од најтежих жртава бомбардовања током II светског рата у Европи.

Ч. Попов

Агресија НАТО алијансе. Под шифрованим називом „Операција Савезничка сила" (Operation Allied Force) трајала је од 24. III до 10. VI 1999. и изазвала је велика разарања у Београду. Поред страдања цивилног становништва, причињена је велика материјална штета која ни до данас није прецизно утврђена. Мета ваздушних удара били су стамбени и војни објекти, највише државне институције, привредна и комунална инфраструктура, школе, бонице, медијске куће, инострана дипломатска представништва, споменици културе и верски објекти.

Прве бомбе на Београд пале су у рејону војног аеродрома у Батајници, 24. марта око 20,38 часова. После неколико дана бомбардовања Раковице, Вождовца, Топчидера, Малог Мокрог Луга, Сремчице и Липовице, 3. априла око 1 час, крстарећим ракетама „томахавк" нападнуте су зграде Савезног и Републичког министарства унутрашњих послова, у улици Кнеза Милоша, у центру Београда. Напади на шири центар града обновљени су у ноћи између 7. и 8. априла, када је оштећена зграда Министарства правде, у Немањиној улици бр. 9 (некадашња Команда града). Београђани ће посебно памтити 17. април, 25. дан бомбардовања, када је од удара шрапнела у породичној кући у Батајници, у улици Димитрија Лазаревића -- Раше бр. 8, погинула трогодишња Милица Ракић.

Агресор је 21. априла око 3,45 часова бомбардовао зграду пословног центра „Ушће", где се налазило седиште Социјалистичке партије Србије, као и више радијских и телевизијских станица. Већ следећег дана, 22. априла око 4 часа, нападнута је и до темеља уништена резиденција тадашњег председника СРЈ Слободана Милошевића, у Ужичкој улици бр. 15. Београд је задесила трагедија 23. априла, када је, око 2 часа, бомбардована зграда Радио-телевизије Србије (РТС) у Абердаревој улици. Том приликом погинуло је 16 радника технике државне телевизије, док је 18 запослених теже и лакше повређено. Причињена је огромна материјална штета.

Агресор је 29. априла потпуно срушио телевизијски торањ на Авали, до тада највећу грађевину на Балкану (204,57 м), која је била заштитни знак Београда од 1965. Већ 1. маја око 2.30, бомбардоване су зграде Генералштаба Војске Југославије и Савезног министарства унутрашњих послова. НАТО пројектили те ноћи погодили су и Врачар, густо насељени крај у центру Београда. У току напада на те локације три лица су погинула, док је четрдесеторо људи рањено.

Агресија је ушла у нову фазу, између 2. и 3. маја, када је тзв. графитним бомбама, изазван распад електроенергетског система, због чега је Београд, као и већина осталих градова у Србији, остао без струје. Тада је први пут бомбардована и термоелектрана „Никола Тесла" у Обреновцу. Недостатак електричне енергије проузроковао је још једну пратећу последицу, тешкоће у раду водоводног система, што је додатно отежавало живот становништву главног града.

Један од значајнијих догађаја током агресије западног војног савеза свакако је бомбардовање зграде кинеске амбасаде на Новом Београду, 7. маја око 23,45 часова. Том приликом смртно су страдала тројица репортера кинеских дневних листова, док је 21 лице теже и лакше повређено. Касније назван „даном дипломатског кошмара" овај догађај озбиљно је пореметио односе између Кине и САД. У ноћи између 7. и 8. маја бомбардован је још један симбол Београда, хотел „Југославија". Погинуло је једно лице, док је четворо људи теже и лакше повређено. На Спасовдан, 20. маја, око четрдесетак минута после поноћи, бомбардован је Клиничко болнички центар „Др Драгиша Мишовић" на Дедињу. Том приликом разорена је зграда Неуролошке клинике у којој су погинули један радник и три пацијента, док је више лица рањено. Од последица експлозије демолиране су зграде Центра за дечје плућне болести и туберкулозу и Гинеколошко-акушерска клиника.

На мети агресора, до краја маја, углавном су били војни и цивилни објекти који су готово свакодневно бомбардовани, попут аеродрома Батајница, брда Стражевица и Липовачке шуме. Термоелектрана „Никола Тесла" у Обреновцу поново је бомбардована 23. маја, због чега су Београђани остали без струје. Приватне куће у Рипњу и Волгиној улици на Звездари ракетиране су 31. маја. Том приликом једна особа је погинула, док је деветоро људи повређено. Биле су то последње цивилне жртве агресије у главном граду.

Према званичним подацима Београд је последњи пут бомбардован у ноћи између 7. и 8. јуна. НАТО агресија на СРЈ окончана је 10. VI 1999. усвајањем Резолуције број 1244 у Савету безбедности УН. Усвајању резолуције претходило је потписивање Војно-техничког споразума, који су дан раније, 9. VI 1999. потписали представници Војске Југославије и НАТО алијансе у Куманову, којим је прецизирано повлачење Војске Југославије са Космета и улазак међународних војних снага у Покрајину.

Према подацима Градског центра за обавештавање, током 78 дана НАТО агресије, у Београду је 146 пута проглашена ваздушна опасност, а становници главног града провели су укупно 774 сата у склоништима и заклонима. По свему судећи, од бомбардовања је непосредно погинуло 25 грађана Београда, 3 кинеска држављанина и више припадника Војске Југославије, док је неколико десетина Београђана теже или лакше повређено. Градска комисија за утврђивање ратне штете, у Извештају који је сачињен 19. VIII 1999, наводи да је на територији Београда укупно оштећено 4.489 објеката, од чега су 72 стамбена објекта потпуно уништена, док су већу или мању штету претрпеле 83 школске и 73 предшколске установе, затим 106 друштвених и 20 приватних предузећа, 8 верских и 19 културних споменика, 4 библиотеке и 8 спортских објеката. Ипак, потпуна материјана штета никада није прецизно утврђена, као ни еколошке последице које су проистекле због разарања индустријских постројења, пре свега у Панчеву.

М. Вукашиновић

ЛИТЕРАТУРА: Историја Београда, III, Бг 1974; Београд у рату и револуцији 1941--1945, 1--2, Бг 1984; А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Бг 1984; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992; Ратни дневни преглед (за новинаре акредитоване током агресије НАТО на Србију), Бг 2000; М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у Новом веку (1492--1992), Бг 2007; С. Смиљанић, Агресија НАТО -- Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине, Бг 2009; З. Вељановић, Бомбардовање Суботице 1944, Прилог за историју бомбардовања и разарања Србије у Другом светском рату, Н. Сад 2010; М. Самарџић, Крвави Васкрс 1944. Савезничка бомбардовања српских градова, Бг 2011.