БОЛНИЧКЕ ЗГРАДЕ

БОЛНИЧКЕ ЗГРАДЕ, грађевински објекти у здравственим установама за смештај и лечење оболелих лица. По намени, ти објекти могу бити општи и специјалистички, а имају пријемно и болничко одељење, медицинску јединицу и административно-економски део. Систем изградње може бити у блоку, павиљонски или комбиновани. Док опште болнице и клинике чине слободну макроурбанистичку јединицу, специјалне болнице су предвиђене само за здравствену службу једне врсте болести. По својим размерама и организацији службене су микроурбанистичке локације. Клиничке болнице налазе се у саставу универзитета, са мањим бројем кревета, али са свим потребним уређајима за научни рад. Оне у свом саставу имају и научне институте (патолошки, анатомски, рендгенолошки, бактериолошки), па поред бриге о болесницима, служе и за унапређење медицине.

Зачеци болничких установа помињу се код старих Египћана. Код старих Грка улогу болница су обављале ескулапије. У средњем веку, с оснивањем монашких заједница, старање о болесницима преузимају манастири. У доба стварања слободних градова формирају се болнички комплекси. Здравствене установе представљају комплекс грађевинских објеката намењених смештају болесника, медицинског и помоћног особља. Kраљ Милутин je почетком XIV в. подигао велику болницу у Цариграду, a деспот Стефан је у Београду крајем XIV в. подигао низ световних грађевина, међу којима и једну болницу. Прве б. з. у данашњем смислу појма саграђене су током XIX в., по узору на сличне објекте у другим европским земљама. Значајан пројекат је комплекс Државне болнице у Вишеградској улици у Београду који је извео архитекта Милан Антоновић на почетку своје каријере. Општа државна болница се састојала од неколико објеката, изграђених у периоду 1901–1907. на западном Врачару, у делу простора који данас покрива болнички комплекс. Главни објекти су били: гинеколошки павиљон, група хируршких павиљона и павиљон за инфективне болести. До данас је сачуван преправљен и дограђен гинеколошки павиљон. Сви павиљони су пројектовани уз примену истих стилских елемената неоренесансе. Данило Владисављевић је пројектовао комплекс Војне болнице у Београду (1909), који обухвата укупно 12 зграда. Њиховим распоредом и смишљеном композицијом остварено је јединствено решење које има значајно место у историји урбанизма и архитектуре Србије. Комплекс такође представља и прво урбанистичко решење ове врсте у Београду. Аутор је своје једноспратне болничке павиљоне поставио у парковски простор. Комплекс је решен симетрично према оси терена. Никола Добровић је 1930. израдио идејни пројекат Бановинске болнице у Сплиту. Пројекат је израђен за међународни архитектонски конкурс, али никада није изведен. Једну од најзначајнијих болница периода модернизма у Србији пројектовао је почетком 30-их Милан Злоковић, као зграду Универзитетске дечје клинике у Београду. За угледни пример Злоковић је имао Санаторијум за туберкулозне у Паимију у Финској, дело Алвара Алта. Злоковић је са Алтовог пројекта преузео низове тераса испред болничких соба, које су служиле као соларијум. У пројекат Дечје клинике увео је отворе на фасадама у складу с површинама просторија које се преко њих осветљавају.

Архитекта Станко Клиска сматра се најзначајнијим пројектантом б. з. српске архитектуре. У периоду након 1945. био је архитекта Повереништва Народног здравља. Међу његовим запаженим пројектима су: болница у Сушаку (1931), болница на Ребру у Загребу (1934–1941), болнице у Славонској Пожеги, Глини и Сиску (1930–1931). Након II светског рата Клиска је пројектовао више здравствених установа: Санаторијум Председништва владе, Војни медицински центар у Београду, Клинички и институтски блок Медицинског факултета у Скопљу (1947), Гинеколошку клинику у Београду (1948), Болницу за дечју коштану туберкулозу на Охридском језеру (1955), болницу у Тузли (1956), болницу у Зеници (1959). Клиска је 1950. на Архитектонском факултету у Београду изабран за ванредног професора, где је, између осталог, предавао и објавио две књиге о пројектовању зграда.

Архитекта Владета Стојаковић цео радни век посветио је изградњи медицинских установа. Његова најзначајнија дела су Институт за заштиту менталног здравља у Палмотићевој улици у Београду (1959–1962) и више здравствених установа у Србији (Суботица, Врање, Пећ, Kосовска Mитровица, Кладово). Главно Стојаковићево дело је монументално здање Клиничког центра Мед. ф. у Београду (1970–1985), које је радио заједно са архитектама Д. Балзарено, Ј. Ерцеговац и О. Николић. Јосип Осојник и Слободан Николић пројектовали су 1973. зграду ВМА у Београду. Структура зграде начињена је од преднапрегнутог бетона, изведена у конструктивном растеру димензија 7,2 x 7,2 м. Нижи део зграде има основу у облику огромног четвороугаоника са четири етажа, изнад којег се уздиже структура сачињена од четири конвексна сегмента. Без обзира на огромне димензије, ова грађевина садржи изузетно функционалну просторну схему.

У току је завршна израда идејних пројеката за реконструкцију и завршетак клиничких центара у Крагујевцу, Нишу, Београду и Новом Саду, у складу са новим сеизмичким и геомеханичким правилима која прописују њихову отпорност на ударе ветра и земљотрес од девет степени Меркалијеве скале (повећање габарита, проширење носећих стубова, ојачавање конструкције). Пројекат за реконструкцију КБЦ у Београду поверен је италијанском архитектонском студију „Алтијери" а градиће се уз помоћ Европске инвестиционе банке кредитом за клиничке центре.

ЛИТЕРАТУРА: H. Koepf, Bildwörterbuch der Architektur, Stuttgart 1968; J. Fleming, H. Honour, N. Pevsner, The Penguin Dictionary of Architecture, Harmondsworth 1980; J. S. Curl, A Dictionary of Architecture, Oxford 1994; М. Р. Перовић, Српска архитектура у XX веку, од историцизма до другог модернизма, Бг 2003.

Бранка Ланцош Малдини

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)