БОЛНИЦЕ

БОЛНИЦЕ, здравствене установе које обезбеђују стационарно лечење болесника. У њима се обављају дијагностика, нега оболелих и повређених као и порођаји. У старом веку на просторима које данас насељавају Срби, б. почињу да се формирају када су ту живели Трибали (Трачани), Дарданци (Илири) и Мези (Мезеји), који су градили водоводе и имали развијену комуналну хигијену. Остаци таквих водовода постоје у Београду, Митровици и Нишу. Посебно су користили добробити природних изворишта топле и минералне воде уз развијену хидротерапију и физикалну терапију. Трачани су управо на оваквим местима оснивали своје асклепијеоне (храмове–лечилишта) још пре доласка Римљана (у Сокобањи, Врњачкој бањи, Нишкој бањи, Куршумлијској бањи, Новопазарској бањи, Белој Паланци итд.). По натпису с једне плоче мисли се да је Асклепијев храм постојао и у Београду. У свим ископаним трачанским храмовима нађени су рељефи са фигурама Асклепија, Хигије и Телесфора, новац са њиховим ликовима, змија на каменом поду итд. Карактеристично за трачанске храмове је да су постојале посебне просторије за болеснике и за обучавање будућих лекара. Прву Војну б. у Београду основали су Римљани у I в., у склопу новоформираног логора за IV римску легију (Legia Flaviae, овде дислоцирана из Далмације, са око 5.000 војника). Болница је била типски грађена: велика четвороугаона зграда с двориштем у средини, великим и светлим собама, с посебним одајама за лекаре и особље б. После пада Сингидунума у руке Авара 584. губи се сваки траг о раду ове римске војне б. Из ранијег доба, пронађени су само хируршки инструменти на територији Србије, Бугарске и у Африци. У Ламбезију, где је боравила илирска легија, нађени су инструменти војних хирурга заједно са рељефом Медаура (илирски бог медицине, мед–аурус, медеор – лекар). Из каснијег периода, пронађено је мноштво хируршких инструмената војних лекара: у Костолцу (Viminatium) пронађена је бронзана кутија са хируршким инструментима, али и у Земуну (Taurum), Јакову, Новим Бановцима (Burgenae), Сремској Митровици, Нишу, на Руднику, Јелици, Авали (Castrum Caballa), Космају итд.

Средњи век. Као и у Европи, и код Срба су се б. најчешће развијале при манастирима. У почетку су служиле само за лечење манастирске браће (Хиландар и Студеница), а касније и свих оболелих (Дечани, Раваница, Београд). Касније су осниване и световне (градске) б. У манастирским б. лечени су и рањеници (војници) из многобројних тадашњих ратова. То је био један од разлога што су их Турци у току освајања све опустошили. Војници су лечени у манастирским б. и ван српске државе (Хиландар, Цариград, Јерусалим) јер је вазални однос према Византији захтевао и давања у војсци. Медицина у средњем веку је код староседелаца била верска и световна, а касније се верска медицина у Србији може поделити на апокрифну, канонску и српску верску (таургијску) медицину. Упутства за лечење налазила су се у кодексима верске и световне медицине. Српске манастирске б. настајале су од XII до XIV в.

Хиландарска болница основана је 1191–1198. заслугом Стефана Немање и његовог сина Саве који је као монах боравио у Евергетидском манастиру. У том манастиру је постојала б. са правим лекарима, а њен типик, врло цењен у Византији, касније је пренесен у Хиландарску и Студеничку б. Хиландарска б. није имала лекаре, него приученог калуђера бираног од братства. У почетку је имала осам кревета, касније је проширена и имала је шест соба и 12 кревета. Б. су издржавали српски владари и сами калуђери од имања добијених за то. Цар Лазар је одликовао б. 1379/80. Првобитна зграда изгорела је 1722, али је обновљена до 1784, а подрумски део зграде потиче из XII в. Икона у капели б. потиче из XVIII в.

Студеничка болница је прва б. на територији Србије, а основана је 1208, када је Св. Сава дошао у Србију, када је написан и Студенички типик. Б. је основао на молбу и уз помоћ браће Стефана и Вукана. Симеонова и Савина идеја о манастирима као културним центрима, је оснивањем б. проширена јер су они постали и медицински (здравствени и научни) центри. Б. у Студеници, као и на Хиландару, рађена је по византијском узору, најнапреднијем у то време. Манастир Студеница имао је 1195. водовод и канализацију, много пре Лондона (1215), Париза (1457), Београда (1892) или Хамбурга (1896). Б. је имала најмање 12 кревета и једног работника (касније називан – кологер), који је припремао лекове, лечио и неговао болеснике. Касније је б. била знатно већа и имала је управника (строитељ двора). Била је само б., а не свратиште за сиромахе, ни уточиште за неизлечиве. Болесници (првенствено монаси) су имали бољу исхрану и грејане собе.

Болница краља Уроша II Милутина Немањића у Продромовом манастиру у Цариграду (на месту Продром) основана је 1308. Поред подизања цркве и б., краљ Милутин је великим поседима обезбедио и њихово издржавање, поставио искусне лекаре и болничко особље. Подизао је б. с „меким постељама" и „довео многе веште лекаре...дао им много злата и што им је на потребу да непрестано надзиру болеснике, лечећи их... да нико од болесних не узнегодује, но што траже да им даде". Б. је уживала велики углед, а у XIV в. у њој је постојала и медицинска школа у којој су предавали Јован Хортосмен и Јован Аргиропул. У овој б. налазио се и познати Диоскуридов илустровани рукопис из XV в. (део енциклопедије фармакологије De materia medica), данас у поседу Националне библиотеке у Бечу. Цариградски кодекс о лечењу лековитим биљем одликује се изванредним илустрацијама, а написан је 512. за Аницију Јулијану, кћерку византијског цара Олибија. Јован Хортосмен је 1405. преповезао овај рукопис. После турског освајања Цариграда 1453, манастир је опљачкан и опустошен, потом и напуштен. Међутим, султан Мехмед II га је, као српско (православно) власништво, поклонио мајци великог везира Махмуд-паше Абоговића, која је била Српкиња и остала у православној вери.

Болница манастира Св. Богородице Ратачке (на полуострву Ратац, некада Ротац, између Бара и Сутомора) основана је 1310. старањем краља Милутина и његове мајке Јелене. Б. је основана у доминиканском манастиру, а краљица Јелена поклонила је 1314. велике поседе за издржавање б., у којој су лечена и световна лица са трајним манама и хроничним обољењима. Манастир је рушен 1468. топовима са млетачких галија, а срушен 1571. турским заузимањем Бара.

Болница краља Уроша II Милутина Немањића у манастиру св. Арханђела у Јерусалиму. Подигао ју је краљ Милутин 1315, после велике победе Срба и Византинаца над Персијанцима у Анадолији под вођством српског војводе Новака Гребострека. Манастир Светих архангела Михаила и Гаврила и б. подигао је на темељима рушевина старог византијског манастира који је купио за потребе српских калуђера у Јерусалиму, недалеко од Патријаршије и гроба Господњег. Цар Душан је 1348. одредио помоћ манастиру: Дубровник је издвајао 500 перпера годишње на име царине за продају соли Србији, манастир Светог Спаса на Бојани 100 перпера, а манастир Светог Николе на Врањини (острво на Скадарском језеру) дат је јерусалимском манастиру као метох, да за његове потребе издваја пола својег годишњег прихода. Б. је опстала до 1678, када ју је преузела Јерусалимска патријаршија.

Болница Стефана Уроша III Дечанског Немањића у манастиру Дечани. Подигао ју је Стефан Дечански у периоду 1327–1355 (фреске су завршене око 1350), а после ослепљивања (вероватно делимично, 1313, у Скопљу) и седмогодишњег заточеништва и боравка у Пантократоровом манастиру и б. у Цариграду. Стефану се вид повратио и, уз милост Милутинову, вратио се у Србију са сином Душаном (кћи Душица је умрла у заточеништву). После повратка, у знак захвалности, подигао је задужбину Високе Дечане и б., а посвећени су Христу Пантократору (Сведржитељу) и Вазнесењу господњем – Спасовдану. Манастир је био једна од највећих грађевина у то време. Богато је осликан и то је манастир с највише медицинских мотива на фрескама. Стефан Дечански је редовно помагао и б. у Пантократоровом манастиру, која је имала и лепрозоријум, удаљен 8 км од б. У б. у Дечанима лечени су и калуђери (од епилепсије), световна лица и губавци. Организована је по угледу на б. у Пантократоровом манастиру и имала је пет одељења: одељење за заразне болести (за болеснике „који су имали изједено лице од узавреле крви, пошто им је месо отпало и пошто су се прсти отргнули од самих околних костију и разделили од члановог састава"), одељење за плућне болести („за оне који нису могли слободно дисати ради унутрашње љутости"), одељење за реуматолошке и дегенеративне болести (за оне „који су се сасвим савили и нису ништа могли радити"), неуролошко одељење (за оне „који болују од свете болести", од епилепсије само за калуђере) и одељење за очне болести. Стефан Дечански је често обилазио и даривао б. После Косовског боја б. је опустела, потом више пута пљачкана од Турака и Арбанаса, престала је да постоји између 1745. и 1765.

Болница цара Душана у манастиру Св. Арханђела у Призрену подигнута је 1342–1352. у цркви која је саграђена на темељима византијске базилике, у месту које је цар Душан одредио себи за коначно уточиште. У б. су лечени искључиво калуђери, имала је чак 20 кревета, а према Душановој наредби лечени су само излечиви болесници и није смела бити прихватилиште за сиромахе, људе са манама и неизлечивим болестима („...ако се разболи да буде у б., а хромци и слепци да се не држе"). Б. је престала да постоји у XVI в., када је опустошена, а Синан-паша Топољански разрушио је манастир 1615. и направио џамију у Призрену. Конаци манастира последњи пут су обновљени 1998, али су поново спаљени марта 2004.

Болница кнеза Лазара у манастиру Раваница подигнута је 1381, а имала је куративну и азилску функцију, тј. била је намењена и за инвалидне монахе и немоћне уопште (за „монахе, за странце и раслабљене"). Можда је постојала и друга б. у близини, у манастиру Сисојевац.

Болница у манастиру Милешева, коју је подигао 1324–1243. краљ Стефан Владислав, иако више пута напуштана, једина је б. коју су Турци поштедели, а спомиње се и у XVII в.

Градске б. се у односу на манастирске формирају касније, од краја XIV в.

Болница деспота Стефана Лазаревића у Београду, прва је неманастирска б. у Србији, намењена за лечење само световних лица. Деспот је желео да град буде „запад на истоку", а Константин Филозоф каже да је град био густо насељен и ширио се на седам брежуљака, те личио на Јерусалим. О оснивању б. Константин Филозоф пише: „...сазида б.–странпријемницу, за болне на најслађој води, око које је засадио свакојаког изабраног воћа и приложи села у наследство много у којој болне и стране храњаше и олакшања њима даваше". Константин даље пише да је уз б. изграђена и црква чудотворца Николе која је служила као капела. Ово је врло значајно, јер б. није била при цркви, него је б. имала цркву. Б. је била изван градских зидина, или у Вишњици или у манастиру Сланци. На позив кнегиње Милице и њеног сина Стефана, дубровачке власти са жаљењем саопштавају, писмом од 12. VIII 1397, да не могу упутити лекара („да није могла приволети ни једног од дубровачких лекара да пође у Србију, јер не хтеше примити вашу молбу ни плату, а богме ми бесмо весели да пође"). На позив деспота Стефана, ипак из Дубровника долази у б. 1407. лекар Данило де Пасинис (из Вероне). Потом 1429. из Дубровника долази лекар Ангелус Муадо, а из Фиренце лекар Јеронимо де Сан–Мињато који је умро 1434. у Београду, после чега пристиже Јакоб де Протонотаријус из Месине на позив Ђурђа Бранковића. Мара Бранковић 1470. помиње још једног лекара (Бели Врач), а можда је кратко време 1557. у Србији боравио и чувени лекар Аматус Лузитанус (Јоãо Rodriguez). У XVI и XVII в. нико више није звао докторе из Дубровника или Котора, нити је било доктора у Србији све до аустријске окупације почетком XVIII в. Вероватно је постојала б. у XVII в. у Београду и то уз Ибрахим–бегову џамију, квадратног облика са приземљем и спратом и унутрашњим двориштем.

Нови век. У XVIII в. осниване су војне и цивилне б. на територијама које су привремено, краће или дуже, припадале Хабзбуршком царству. Тако су настале: Београдска војна б. (1719), б. у Белој Цркви (1720), Београдска цивилна б. (1724), Српска б. у Новом Саду („Православна Висарионова б. у Новом Саду", 1730), б. у Бачкој Паланци (1739), б. у Тителу (1766, 1821), Српска б. у Земуну (1769), б. у Великом Бечкереку (Зрењанину, 1769), Немачка б. у Земуну (1773), Цивилна б. у Петроварадину (1774), Српска б. у Вршцу (1779), б. у Сремским Карловцима (1783), Градска б. у Земуну (1784), Војна б. у Земуну (1788), Сомборска б. (1789), б. у Панчеву (1792) и Вршачка б. за венеричне болести (1799) и др. Из данашњег угла, све оне би се тешко могле назвати б. због: њихове намене (често свратишта и уточишта), очајног материјалног стања, непопуњености школованим људством и уопште ниског нивоа медицинског знања. Према Владану Ђорђевићу, стање у тим б. било је катастрофално: практично без икаквог особља и неге, а доктор је лекове давао из своје торбе. Лечење у б. није било компликовано и сводило се на две ствари: хлађење ледом и пуштање крви помоћу пијавица. Честе су биле и епидемије заразних болести, па су оснивани карантини или контумаци. У Милошевој Србији било је више епидемија колере (1831, 1836, 1848, 1849, 1855), али најстрашнија је била епидемија куге (пролеће 1814. до Сретења 1815).

Београдска војна болница формирана је након Аустријске окупације Београда (1717–1737). Аустријанци су у Београду одмах подигли касарну са 232 собе, 48 кухиња и 15 подрума, а војна б. је у почетку (1719) имала само шест соба (цивилна б. је имала две собе). Насупрот томе, др Хак је имао кућу са 10 соба, четири подрума и шталама за коње, а фелчер Јохан Сота --– стан са осам соба и три подрума. Београд је 1728. имао 1.598 кућа, а 917 од тога служило је искључиво за војне потребе. Због честих епидемија (поготову цревних заразних болести), б. је пресељена 1722. у већу зграду, али без значајнијих ефеката. Тек 1737. коњичка касарна је претворена у болницу и почето зидање болнице са 1.000 кревета, али је 1738. избила велика епидемија куге од које је оболело 4.000 војника. Почеле су и борбе са Турцима те је болница евакуисана у Земун, а Београд је предат Турцима 1739, када су се ове болнице угасиле. Поред др Хака, у то време у Београду је био и др Даблин, који је лечио митрополита београдског Мојсија Петровића.

Београдска цивилна болница Св. Јована формирана је вероватно 1718. као привремена б. која је имала шест соба, две кухиње и један подрум. Била је смештена по приватним кућама и стално је сељена. Као стална установа први пут се помиње 1724, када је имала 12 постеља у две собе, са две кухиње и подрумом. Б. је срушена ради дизања утврђења и направљена нова 1733, али је већ 1736. тражено од аустријског цара да се б. прошири. Непознато је да ли је у њој лечено и локално становништво или само досељеници. Поред лечења које су спроводила два градска физика, б. је функционисала и као сколониште за изнемогле и сиромашне. Као и претходна б., била је велико разочарење за становништво због корумпираности, бахатости и верског прогоњења од стране аустријског административног апарата.

Немачку (или Католичку) болницу у Земуну основао је 1758. Немац Фрајхер Криштоф, поклонивши своју кућу за немоћне и сиромашне. Б. се издржавала од добровољних прилога које је скупљао католички парох. Општина је подигла нову зграду 1773, а другу 1775. са четири одељења и две кухиње. У б. су радили хирург Csella и помоћник Рехлицер. У б. је било 3–7 болесника, али и до 23. Поготову је била неусловна зграда српске б., али се касније болесници нису одвајали по националној припадности. У Земуну се 1814. помиње и „Јеврејска б.", али је она била више свратиште него б.

Српска болница у Земуну формирана је раније, али први писани трагови потичу из 1769. У архивским књигама спомиње са као: Greci ritus non uniti spital, или као: Raitzisches Lazaret, или као: Das Illyrische Spital. Основана је за лечење Срба оболелих од хроничних болести, сиромашних и самохраних. Зграда б. је продата у корист болничког фонда, а б. се сјединила са Немачком б.

Градска болница у Земуну основана је 1784. одлуком о спајању Српске и Немачке б. у једну. Зграде су поправљене 1805, а 1811. издато је Упутство о уређењу б. и формирано гинеколошко одељење. По болничким протоколима, лечени су болесници од: трбушног тифуса, грознице, пролива, јектике, гихта, гасне флегмоне, асцитеса, луеса, шарлаха, дифтерије и оспица. Б. је била запуштена, а у њој су лечени сиромашнији грађани. Имућнији су се лечили у својим кућама. У овој б. је радио др Хрудимски.

Војна болница у Земуну, основана 1788, била је смештена у 30 кућа, а могла је да прими 550 болесника. Од 1791. у њој се лечи и цивилно становништво. За разлику од Градске б., хирург није имао хонорар за рад у б.. Касније је продато 26 болничких зграда, а б. је функционисала у преостале четири.

Болница у Сремским Карловцима, основана је 1793, а од 1799. имала је пет болесничких соба, магацин, кухињу и мртвачницу. Имала је 20 кревета 1803, а 1811. у њој је радио један лекар.

Болница у Великом Бечкереку (Зрењанину) основана је 1769. од државних власти ради лечења маларије. Служила је и за смештај изнемоглих и није била уређена до 1829, када је имала шест кревета. Др А. Бах следеће године наводи у извештају да се маларија успешно лечи „кининском сољу", што је најстарији запис о употреби кинина код Срба.

Српска болница у Вршцу основана је 1779. у једној згради Саборне цркве и названа Српски шпитал. Пре тога у Вршцу је постојала Немачка општинска б. код непорочне Марије. Иако су средства за проширење б. обезбеђена још 1807, заоставштином Васе Димитријевића, аустријске власти то нису дозволиле све до 1886.

Сомборска болница основана је после 1789. и имала је две зграде у јадном стању. Нова зграда са 16 кревета подигнута је 1826, али је убрзо изгорела.

Болница у Панчеву основана је 1792, на иницијативу мањинске немачке заједнице, а почела је са радом 1806. Имала је пет соба: две за болеснике, две за лекаре и једну за болничара. У б. су радили градски физикус и хирург, а имала је око пет болесника.

Вршачка болница за венеричне болести вероватно је основана 1799. у Старом Миклошцу код Вршца. Имала је три болесничке собе са по 12 кревета за болеснике са акутним болестима и две собе са по шест кревета за болеснике са хроничним болестима, као и стан за хирурга. Имала је Упутство о уређењу б. и Упутство за лечење. Број болесника у б. био је до 60, а поред венеричних и полних обољења, лечени су и болесници са туберкулозом и другим заразним обољењима.

Општа јавна болница у Сремској Митровици почела је са радом 1826. Додељен јој је подлекар Рудолф, а болеснике је редовно обилазио др Рох. У болници су лечени само болесници са акутним болестима. Од 1871. постаје окружна б. Дограђена је 1829, а темељно реконструисана 1887, када је имала 28 соба са 106 кревета и нови операциони блок. Озбиљне оперативне захвате изводио је др Никола Вујић, doctor medicinae universae, али који је хирургију учио код чувеног Теодора Билрота.

Српска болница у Новом Саду основана је 1830. од локалног српског становништва. Почела је као дом за сиромахе, али је касније функционисала као права б. коју је издржавала српска општина, потпомогнута и од добровољних прилога. За разлику од других, б. је била доброг материјалног стања, а имала је старатеља и економа.

У Србији у ово време није било организованих б. У току Првог и Другог српског устанка већина рањеника наше војске лечила се у кућама добрих људи у близини рањавања, поједини у манастирима, а најчешће код своје куће. У исто време (од средине XVIII до средине XIX в.) у Новом Саду радило је 30 Срба лекара. Они су ретко прелазили у Србију, а никако се нису насељавали због опште, личне и економске несигурности. Године 1829. било је пет лекара у Србији: Јован Стејић, Куниберт у Београду, Ђорђе Новаковић у Јагодини, непознати Рус у Пожаревцу и непознати турски лекар у Чачку. Београд је 1859. имао 18.900 становника, а 1862. 14.760 становника. Средином XIX в. у Србију долазе први учени доктори медицине, потом долазе доктори Срби изван тадашње Србије, а убрзо и први Србијанци доктори медицине. Пре српско–турских ратова, у цивилном и војном санитету заједно, било их је око 70.

Турска је признала Србији право на унутрашњу самоуправу објављивањем Хатишерифа 1830, а тада је дозвољено да „Срби могу заснивати б.". Пет година касније донесен је први српски – Сретењски устав, у којем је стајао и параграф: „Старати се о средствима којима би се здравље војника одржало и о б. и о другим за војску полезнима заведенијама". Нажалост, устав нико није признао, али први војни лекари распоређени су исте 1835. и 1838, а 1836. установљене су и прве војне б. (Крагујевац, Београд, Пожаревац). Доношењем „Турског устава" формира се и одељење унутрашњих дела у оквиру којег је „оделеније карантинско са санитетом", са др Карлом Пацеком (1807–1876) као првим начелником. Указом из 1839. за првог начелника санитета гарнизонске војске Србије постављен је др Емерих Линденмајер (1806–1883) који је дошао у Србију 1835. за лекара у Шапцу, а од 1845. био је шеф грађанског и војног санитета. Уводио је у службу стручно санитетско особље, израдио је и објавио прве прописе и правила санитетске службе у војсци, грађанству и у карантинима, увео је прве учене бабице у српске болнице, основао је „Стални лекарски одбор" (касније Главни санитетски савет) итд. Од 1836. почиње формирање и грађанске здравствене службе у Србији.

Болница у Шапцу је прва цивилна б. у Србији коју је отворио Јеврем Обреновић 1826. Била је смештена у приватној кући, имала је две просторије, али у њој је радио један стални лекар. У овој б. је радио (1829–1830) др Јован Стејић. Окружна б. у Шапцу отворена је 1866.

Није реализован предлог Вука Караџића кнезу Милошу 1829. да се отвори б. са две просторије у Крагујевцу за бесплатно лечење болесника са венеричним болестима, али је основана б. у Пожаревцу. Потом су формиране б. у Великом Градишту и Свилајнцу. У Крагујевцу је 1844. отворена предлагана б. (Привремена б. за убоге болеснике од венерических и других прилепчивих болести), а пре тога, 1838. у Крушевцу.

Народни шпитаљ у Пожаревцу, основан је вероватно 1831, када кнез Милош наређује „доктору" Рибакову да прими у шпитаљ и лечи 100 болесника. Глигорије Рибаков (1802–?), лекар који је „изгубио диплому" (по Линденмајеру „велики швиндлер"), известио је кнеза исте године да је излечио и отпустио 40 болесника. Комплетна б. са 80 болесника пресељена је 1832. у Велико Градиште, а могућни разлог пресељења је повратак књаза са породицом у Пожаревац. Б. је исте године после изградње нове зграде б. враћена у Пожаревац. У б. су лечени и повређени, али углавном болесници са заразним болестима и то луесом. Б. је сигурно постојала и 1833, а потом је Милош отпустио Рибакова из службе. Министарство финансија је 1846. продало руинирану зграду.

Окружна болница у Пожаревцу, основана је 1867. и налазила се у изнајмљеним зградама, а у нову (лоше направљену) зграду пресељена је 1885.

Закон о устројству б. (1865) предвиђао је постојање јавних и приватних б. У Србији у периоду 1871–1874. постојало је 13 окружних б. и то у: Београду, Шапцу, Ваљеву, Смедереву, Пожаревцу, Неготину, Зајечару, Гургусовцу (Књажевцу), Крушевцу, Чачку, Горњем Милановцу, Крагујевцу и Јагодини. Б. су се налазиле у неусловним просторијама и биле су лоше опремљене, али су у њима радили дипломирани лекари.

Болницу у Гургусовцу (Књажевцу) основао је 1833. магистар хирургије Шауенгел као приватну б. за лечење сифилистичних болесника. Од 1836. управник и „лекар" био је Гојко Н. (Марковић), сељак из околине Пожаревца. Покушај др Карла Пацека да 1838. смени нестручног Гојка и б. стави под надзор окружног лекара, није успео, јер се са тиме нису сложили Совјет и Намесништво (Јеврем Обреновић, Аврам Петронијевић и Тома Вучић–Перишић). После више комисија (у последњој: Пацек, Линденмајер и Белони), од 1840. у б. је радио чувени „Доктор Ђока" (др Ђока Новаковић, у ствари покрштени Леополд Ерлих који је раније радио у Сокобањи). Добровољним прилозима грађана изграђена је 1851. зидана зграда са 20 кревета (касније 24). По Ф. Ф. Каницу, била је то 1868. најбоље уређена б. у Србији. Спалили су је Турци 1876.

Болница за душевне болести у Београду отворена је у „докторовој кули" на Врачару (кућа др Вите Ромите коју је оставио књазу због дугова) након доношења Правила о устројенију дома сумасишавших (1861). Б. је у почетку имала 25 кревета (1931, 600 кревета), а први лекари су били Флоријан Бирг и Младен Јанковић. Законом из 1831. добила је назив Б. за душевне болести и постала је самостална буџетска установа.

Варошка окружна болница у Београду („Б. вароши и округа Београда", у Видинској улици (данас зграда СЛД у улици Џорџа Вашингтона), изграђена је 1868. средствима града и округа, а на основу плана Попечитељства унутрашњих дела из 1855. Б. је имала два спрата и 120 кревета, а први управник био је др Јован Валента. Законом из 1881. преименована је у Општу државну б., када је имала пет одељења. Следеће године на место управника именован је др Казимир Гонсјоровски. У болници су радили: Лаза Лазаревић, Светозар Атанасијевић, Демостен Николајевић, Едуард Михел, Јован Јовановић, Ђорђе Нешић и др., а 1889. долази из Земуна Војислав Ј. Суботић и оснива прво хируршко одељење. Исте године формирано је кожно–венерично одељење, а 1895. и интерно, заразно и гинеколошко–акушерско одељење. Нова зграда за акушерско–гинеколошко одељење (Б. краљице Драге) направљена је 1901, а 1907. четири приземна павиљона за хируршко одељење и један за дечије заразно одељење, зграда просектуре, кухиње и помоћних погона, и 1914. зграда грудног одељења.

Заслугом Владана Ђорђевића (1844–1930) донет је 1871. Закон о уређењу санитетске струке и о чувању народног здравља, којим је нормирана болничка служба, обједињени управа б. и сви окружни болнички фондови. То је условило изградњу условних б.: 1878. у Прокупљу, 1881–1885. у Смедереву, Ваљеву и Пожаревцу, 1886. у Нишу, Врању и Пироту, а 1893–1894. у Алексинцу и Бољевцу.

Миле Игњатовић

Б. на КиМ. почињу постепено да се развијају по ослобођењу од Турака. Прве б. јављају се за време I светског рата, када су, приликом повлачења српске војске ка Албанији и Крфу, привремено биле основане војне б. у Ђаковици, Пећи, Призрену и Приштини. После рата у Гњилану је 1923. основана б. општег типа, а она 1953. прераста у Градску б. са антитуберкулозним одељењем. Од 1968. у њеном склопу ради коронарно, хируршко и ОРЛ одељење, а од 1974. постоји и одељење за гинекологију и акушерство, са лабораторијом и апотекарском службом, те два породилишта: у Косовској Каменици и Витини.

Ђаковица. После II светског рата је радила мања б. са породилиштем, хируршким, интернистичким и одељењем за заразне болести, те санаторијумом за грудне болести и ТБЦ. Овај ЗЦ, формиран 1961, временом се снажно развијао, па је 1999. имао 12 одељења, 13 поликлиничких служби са 610 постеља.

Косовска Митровица. Године 1938. изграђена је б., једна од најсавременијих у јужној Србији, која је имала хируршко, интерно, гинеколошко-акушерско и дечје одељење. После II светског рата, 1945, дотадашња Бановска б. се укида и оснива се Војна и Окружна цивилна б. у Звечану, као и радничке амбуланте у околним насељима. Обласна б. се 1952. трансформише у Општу б., а 1959. формира се Центар за здравствену заштиту мајке и детета. Године 1966. Медицински центар интегрише општу б., апотеке, хигијенски завод, амбуланте и прераста у ЗЦ Косовска Митровица, који данас пружа примарну и секундарну здравствену заштиту. У њему се изводи део практичне наставе студената Мед. ф. Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.

ЗЦ Пећ. Педесетих година XX в. у згради царинарнице организован је рад б. која је имала: хируршко, интерно, педијатријско, гинеколошко-акушерско и ортопедију са пријемним одељењем. На периферији према Пећкој патријаршији изграђен је нов објекат и основано одељење за заразне болести и хигијенска служба. Почетком 70-их година прошлог века изграђена је савремена б. са више засебних објеката и укупно 530 постеља. Крајем 70-их и почетком 80-их изграђена је и специјална б. за плућне болести и ТБЦ са укупно 180 постељa.

ЗЦ Призрен. После II светског рата формирају се епидемиолошке јединице и Домови здравља у Призрену, Ораховцу и Сувој Реци, те општа б. у Призрену. ЗЦ Призрен формиран је 1961. До јуна 1999. имао је преко 1.000 запослених.

Приштина. Прва Градска б. основана је 1927, а 1948. формира се Покрајински хигијенски завод. Општа б. пуштена је у рад 1951. са хируршким, гинеколошким, интернистичким, педијатријским, инфективним, очним, ОРЛ одељењем, а 1957. формира се и одељење дечје хирургије. У склопу Опште б. ради и Дом здравља с амбулантама у околним насељима. Одвојивши се од Мед. ф., 1993. формира се КБЦ Приштина са 16 клиника и 2 института.

Доласком међународних снага албански националисти и екстремисти су из ових здравствених установа протерали све Србе и неалбанце. Једино српски део КБЦ Приштина данас ради у Грачаници, у добро закамуфлираним контејнерима са нешто више од 500 м². Ова б. има хируршку, гинеколошко-акушерску, педијатријску и неуропсихијатријску клинику, кабинете за микробиологију, РТГ дијагностику, трансфузиологију, лабораторију, апотеку, стоматолошку клинику, Институт за патологију и судску медицину, као и Завод за здравствену заштиту студената у Косовској Митровици. КБЦ Приштина Грачаница је наставно-научна база Мед. ф. Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.

Стојан Д. Секулић

Б. у Србији су, по Закону о здравственој заштити, дефинисане као здравствене установе која превасходно обављају здравствену делатност на секундарном нивоу. Болничке постеље постоје у сва три нивоа здравствене заштите: у примарној заштити (она је уско схваћена као заштита коју пружа квалификовани здравствени радник одмах по јављању симптома или знакова обољења, а шире схваћена, обухвата и принципе превенције и рехабилитације; у секундарној заштити (обезбеђена је кроз специјализовану службу за комплекснија стања од оних која се решавају на примарном нивоу) и терцијарној заштити (која подразумева високоспецијалистички и субспецијалистички ниво са услугама високог технолошког нивоа и постојање кадра који обавља посебно деликатне интервенције: кардиохирурзи, неурохирурзи, пластични хирурзи итд.) Б. обављају стационарну и специјалистичко-консултативну делатност по правилу као наставак дијагностике, лечења и рехабилитације у дому здравља, односно када су због сложености и тежине обољења потребни посебни услови у погледу кадрова, опреме, смештаја и лекова. Б., чији је оснивач Република Србија или једна од две аутономне покрајине (Војводина, Косово и Метохија), дужне су да се повезују и сарађују са установама на примарном нивоу са циљем сврсисходног упућивања на секундарни ниво здравствене заштите и размене знања и искустава. Б. организују свој рад тако да се највећи број болесника испитује и лечи у поликлиничкој служби, а стационарно лечење пружа се оболелима и повређенима само када је то неопходно. Б. могу имати, односно организовати посебне организационе јединице за продужену болничку негу (геријатрија), палијативно збрињавање оболелих у терминалној фази болести, као и за лечење оболелих у току дневног рада (дневна болница).

Б. могу бити опште и специјалне. Врсту б. одређује чињеница да ли оне обезбеђују услуге за широк спектар обољења (опште б.) или за једну групу обољења, односно популациону, старосну групу (специјалне б.), да ли обезбеђују услове за образовање здравствених кадрова и бављење научно-истраживачким радом (универзитетске болнице-клинике, институти, клиничко-болнички центри, клинички центри). Општа б. у државној својини оснива се за територију једне или више општина, а мора имати службе за: збрињавање хитних стања; обављање специјалистичко-консултативне и стационарне здравствене делатности из интерне медицине, педијатрије, гинекологије и акушерства те опште хирургије; лабораторијску, рендген и другу дијагностику у складу са својом делатношћу; анестезиологију са реанимацијом; амбуланту за рехабилитацију; фармацеутску здравствену делатност преко болничке апотеке. Опште б. обезбеђују самостално или преко друге установе: санитетски превоз болесника у стационарне установе терцијарног нивоа; снабдевање крвљу и крвним продуктима; службу за патолошку анатомију. Опште б. обављају и болничке, односно специјалистичко-консултативне делатности из других грана медицине, могу обављати делатност из неурологије, психијатрије, ортопедије, урологије, офталмологије, оториноларингологије и дерматовенерологије. Опште б. у седишту управног округа, у којем гравитира преко 200.000 становника, могу обављати делатност из дечије, васкуларне, пластичне и реконструктивне хирургије, затим у оквиру ОРЛ и максилофацијалне хирургије, а у појединим местима и из неурохирургије. Специјалне б. пружају здравствену заштиту лицима одређених добних група, односно оболелима од одређених болести. Специјалне б., које у обављању здравствене делатности користе природни фактор лечења (гас, минерална вода, пелоид и др.), у току коришћења природног фактора прате лековита својства и у дефинисаном периоду од три године преиспитују лековитост у овлашћеној здравственој установи. Такве специјалне б. могу пружати и услуге из туризма.

На терцијарном нивоу здравствену заштиту обављају клиничко-болнички центри (КБЦ) клинике, институти и клинички центри (КЦ). Клиника је здравствена установа која обавља високоспецијализовану специјалистичко-консултативну и стационарну здравстену делатност из одређене гране медицине, односно стоматологије. Клиника обавља и научно-истраживачку делатност. Институт је здравствена установа која обавља високоспецијализовану специјалистичко–консултативну и стационарну здравствену делатност или само високоспецијализовану здравствену делатност из једне или више области медицине или стоматологије, и такође обавља образовну и научно-истраживачку делатност. Клиника, институт, клиничко-болнички центар и клинички центар се оснивају само у седишту универзитета који у свом саставу има и факултет здравствене струке. КЦ и КБЦ су основани као базе Мед. ф. Универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, као и Високе школе Војномедицинске академије, Универзитета одбране. КБЦ обавља високоспецијалистичко-консултативну и стационарну здравствену делатност на терцијарном нивоу из једне или више грана медицине. КЦ је здравствена установа која обједињује делатност три или више клиника и тако чини функционалну целину.

Болничко лечење у Србији спроводи се и кроз систем дневних б., које су посебне организационе јединице поликлиничке службе намењене обављању дијагностичких, терапијских и рехабилитационих услуга за амбулантне болеснике у нефрологији (хемодијализа и перитонеална дијализа), другим интернистичким гранама медицине (ради дијагностике, примене парентералне и инхалационе терапије), хируршким гранама медицине (операције из области једнодневне хирургије) и психијатрији – заштити менталног здравља.

Према подацима за 2009. годину, Република Србија има 40 општих б., 37 специјалних б., четири КЦ, четири КБЦ, шест клиника, 16 института, у којима се налазе болнички кревети, мада се мањи број стационарних болничких места, налази у 21 од 157 Домова здравља и 2 Завода Број постеља у стационарним установама у Србији у 2009. износио је 41.000, односно 5,6 постеља на 1.000 становника.

Градске и регионалне б., сврстане у секундарни ниво здравствене заштите, прихватају велики број оболелих на стационарно лечење у следећим местима: Бор, Мајданпек, Кладово, Неготин, Књажевац, Зајечар, Ужице (са одељењима у Пожеги, Новој Вароши, Прибоју), Пријепоље, Горњи Милановац, Чачак, Краљево, Нови Пазар, Тутин, Крушевац, Алексинац, Прокупље, Лесковац, Врање, Пирот, Сурдулица, Суботица, Зрењанин, Кикинда, Сента, Панчево, Вршац, Сомбор, Врбас, Сремска Митровица, Шабац, Лозница, Ваљево, Смедерево, Смедеревска Паланка, Петровац, Пожаревац, Аранђеловац, Јагодина, Ћуприја, Параћин, Косовска Митровица, Грачаница, Лапље Село. Уредбом Министарства здравља о плану мреже здравствених установа, формиране су стационарне здравствене установе у Приштини, Ђаковици, Пећи, Призрену, Косовској Митровици, Гњилану, специјалне б. за рехабилитацију у Истоку и Витини, Специјална б. за плућне болести у Пећи, као и стационари при Домовима здравља у Приштини, Истоку, Драгашу. Делови КБЦ Приштина измештени су у Грачаницу (хирургија, гинекологија и акушерство), Лапље Село (интерна медицина) и Косовску Митровицу.

Стационарно лечење омогућено је и у оквиру здравствених установа примарне здравствене заштите. Стационари при Домовима здравља су основани у Бачкој Тополи, Новом Кнежевцу, Оџацима, Руми, Љубовији, Деспотовцу, Свилајнцу, Лазаревцу са породилиштем, Бајиној Башти, Рашкој, Брусу, Куршумлији, Бабушници, Димитровграду, Босилеграду, Прешеву са породилиштем. Одређени број болесника се стационарно лечи и у студентским поликлиникама – Завод за здравствену заштиту студената (са стационаром) и заводима – Завод за психофизиолошке поремећаје и говорну патологију „Др Цветко Брајовић".

Болничко лечење оболелих од психијатријских болести обавља се у специјалним б. у Новом Кнежевцу, Вршцу, Ковину и Горњој Топоници и делу Специјалне б. „Др Лаза Лазаревић" у Београду. За болничко лечење оболелих од туберкулозе и неспецифичних плућних болести користе се капацитети специјалних болница у Зрењанину, Белој Цркви, „Сокобања" и „Озрен" у Сокобањи и Сурдулици. За болничко лечење оболелих од шећерне болести, метаболичких и других поремећаја користе се капацитети специјалних б. у Буковичкој Бањи, Врњачкој Бањи, Зајечару и Чајетини. За болничко лечење оболелих од неуролошких и неуромишићних болести користе се капацитети специјалних б. у Београду и Новом Пазару. За лечење одређених болести формиране су: Специјална б. за цереброваскуларне болести „Свети Сава", Специјална б. за рехабилитацију и ортопедску протетику, Специјална б. за церебралну парализу и развојну неурологију, Специјална б. за болести зависности, Специјална б. за ендемску нефропатију Лазаревац, Специјална б. за интерне болести Младеновац.

Посебно богатство Србије чине многобројне бање, а природне погодности бања (извори лековитих топлих, врућих, хладних и минералних вода, лековито блато, чист ваздух, прелепо природно окружење, благотворно климатско окружење) користе се за лечење одређених обољења, у сврхе превенције, терапије и рехабилитације. У бањским специјалним б. обезбеђује се продужена рехабилитација за лечење неуролошких обољења, обољења срца и крвних судова, реуматских обољења, обољења респираторног система, повреда и обољења локомоторног система и ендокринолошких обољења. Продужену рехабилитацију обезбеђују: Специјална б. за рехабилитацију Меленци (неурологија, реуматологија, повреде и обољења локомоторног система); Специјална б. за рехабилитацију Бања Кањижа (неурологија, реуматологија, повреде и обољења локомоторног система); Специјална б. за рехабилитацију Апатин (реуматологија, повреде и обољења локомоторног система); Специјална б. за неуролошка и посттрауматска стања Стари Сланкамен (неурологија, реуматологија, повреде и обољења локомоторног система); Специјална б. за рехабилитацију Врдник (реуматологија, повреде и обољења локомоторног система); Специјална б. за рехабилитацију Бања Ковиљача (неурологија, реуматологија, повреде и обољења локомоторног система, рехабилитација деце); Специјална б. за рехабилитацију „Буковичка Бања", Аранђеловац (реуматологија, обољења респираторног система, повреде и обољења локомоторног система и рехабилитација деце); Специјална б. за неспецифичне плућне болести „Сокобања" (реуматологија, обољења респираторног система, повреде и обољења локомоторног система и рехабилитација деце); Специјална б. за рехабилитацију „Гамзиград", Зајечар (неурологија, обољења периферних крвних судова, реуматологија, повреде и обољења локомоторног система); Специјална б. за болести штитасте жлезде и болести метаболизма, „Златибор", Чајетина (реуматологија, повреде и обољења локомоторног система, ендокринолошка обољења и рехабилитација деце); Специјална б. за рехабилитацију „Златар", Нова Варош (реуматологија, повреде и обољења локомоторног система); Специјална б. за рехабилитацију, Ивањица (реуматологија, обољења респираторног система и повреде и обољења локомоторног система); Специјална б. за лечење и рехабилитацију „Меркур", Врњачка Бања (ендокринолошка обољења); Специјална б. за рехабилитацију, „Агенс", Матарушка Бања (ендокринолошка обољења, реуматска обољења и повреде и обољења локомоторног система); Специјална б. за прогресивне мишићне и неуромишићне болести Нови Пазар (неурологија, реуматологија, повреде и обољења локомоторног система и рехабилитација деце); Специјална б. за рехабилитацију „Рибарска Бања", Крушевац (неурологија, реуматологија, повреде и обољења локомоторног система); Институт за лечење и рехабилитацију, „Нишка Бања" Ниш (обољења срца и крвних судова, реуматска обољења и повреде и обољења локомоторног система); Специјална б. за рехабилитацију „Жубор", Куршумлија (обољења периферних крвних судова и реуматска обољења); Специјална б. за рехабилитацију „Гејзер", Сијаринска Бања, Медвеђа (реуматска обољења, повреде и обољења локомоторног система); Специјална б. за рехабилитацију Бујановац (обољења периферних крвних судова, реуматска обољења и повреде и обољења локомоторног система); Специјална б. за рехабилитацију „Врањска Бања" (реуматска обољења, повреде и обољења локомоторног система); Институт за рехабилитацију Београд (неурологија, обољења срца и крвних судова, реуматска обољења, обољења респираторног система и повреде, обољења локомоторног система и рехабилитација деце); Специјална б. за реуматске болести Нови Сад – Јодна Бања; Специјална б. за интерне болести Врњачка Бања.

У оквиру система терцијарне здравствене заштите у Републици Србији постоје: четири КЦ (КЦ Србије, КЦ Војводине, КЦ Ниш, КЦ Крагујевац), четири КБЦ (КБЦ „Звездара, КБЦ „Земун", КБЦ „Др Драгиша Мишовић-Дедиње", КБЦ „Бежанијска коса"), шест клиника и 16 института. КЦ Србије је највећа здравствена установа у Србији. У свом саставу има 23 клинике, девет центара и девет служби, тиме покрива сва поља клиничке медицине за одраслу популацију, а у одређеним областима и дечију популацију (ОРЛ, офталмологија, неурохирургија, неонатологија). КЦ Војводине је високо специјализована здравствена установа Војводине са 18 клиника и четири центра. КЦ Ниш се састоји од 24 клинике и седам центара. КЦ Крагујевац има 12 клиника, 7 центара. КЦ, КБЦ, клинике и институти имају улогу у обезбеђивању територијалне покривености становништва здравственом заштитом, пружању комплексних услуга на терцијарном нивоу, као и збрињавању болесника упућених из целе земље и региона.

У Србији високоспецијализовану специјалистичко-консултативну и стационарну здравствену делатност пружа шест клиника: Клиника за неурологију и психијатрију за децу и омладину, Универзитетска дечија клиника, Гинеколошко-акушерска клиника Народни фронт, Клиника за рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић", Клиника за стоматологију Ниш, Клиника за стоматологију Нови Сад. Међу највеће институте који стационарно лече болеснике спадају: Институт за ортопедско-хируршке болести „Бањица," Институт за кардиоваскуларне болести „Дедиње", Институт за реуматологију, Институт за онкологију и радиологију Србије, Институт за здравствену заштиту мајке и детета „Др Вукан Чупић", Институт за ментално здравље, Институт за рехабилитацију, Институт за неонатологију, Институт за медицину рада Србије „Др Драгомир Карајовић", Институт за здравствену заштиту деце и омладине Војводине, Институт за онкологију Војводине Сремска Каменица, Институт за кардиоваскуларне болести Војводине, Сремска Каменица, Институт за плућне болести Војводине, Сремска Каменица.

Паралелну здравствену мрежу чине и војне здравствене установе од којих су највеће и са великом традицијом: Војномедицинска академија у Београду (отворена и за грађане и стране држављане), Војна б. у Нишу и Војно-медицински центар у Новом Саду. Војно-медицинска академија има 27 клиника, 17 института, дијагностичко-поликлинички центар, Центар за контролу тровања, Центар хитне помоћи и Центар за трансплантацију органа и костне сржи. Посебна здравствена установа са стационарним капацитетима је и Специјална затворска б. у Београду.

У здравственом систему Републике Србије, законски је дозвољен рад приватних б., опремљених по задатим стандардима, а чији број последњих година експоненцијално расте и које се одликују високим квалитетом услуга. Према подацима из 2007, болничко лечење користи 6,1% становништва, а од тога 6% у здравственим установама државног сектора и 0,1% у приватним здравственим установама.

У Републици Србији је у 2009. години у стационарним установама радило укупно 7.778 лекара (од тога 6.501 специјалиста), 3.216 здравствених радника са вишом и 21.424 са средњом стручном спремом. Број исписаних болесника у стационарним здравственим установама у 2009. години износио је 1.268.399. Просечна дужина лечења по једном болеснику износила је 8,8 дана (5).

Небојша Антонијевић; Ивана Живковић; Владимир Кањух

Република Српска. Општинска болница у Бањалуци почела је да ради 1879. Претпоставља се да се налазила у простору у којем је раније била Турска војна б. У почетку је имала само 14 кревета, а 1881. проширена је и адаптирана на 30 постеља. Нова намјенска зграда саграђена је 1892. и располагала је са 25 просторија. Посједовала је и једну приручну апотеку. У склопу болничког комплекса 1897. изграђен је Павиљон за умоболне од 30 постеља у чијем саставу је била и мртвачница, а 1910. привремена барака за заразне болести са 20 постеља. Послије I свјетског рата Општинска б. у Бањалуци располагала је са 77 кревета и била највећа општинска б. у БиХ. Године 1935. Општинска б. прераста у Државну б. У периоду 1937–1938. болнички комплекс чинило је седам зграда, три одјељења, 41 болесничка соба са 205 кревета. Након II свјетског рата мијења се назив б. у: Опћа б. у Бањој Луци. Рјешењем Скупштине општине Бањалука 1966. основан је Медицински центар Бањалука. Послије низа реорганизација (1966, 1968, 1969, 1973, 1983, 1984, 1992) КЦ Бањалука основан је одлуком Владе РС 1994. КЦ Бањалука обавља специјализовану поликлиничку и стационарну здравствену заштиту на највишем нивоу, као и образовну и научно-истраживачку дјелатност у складу са законом.

КЦ Источно Сарајево. Одлуком Владе РС 1993. основан је КЦ Мед. ф. Сарајево, а чинили су га: Институт за васкуларне болести „Др Ернест Грин" Сарајево, Клиника за туберкулозу и одређене хроничне плућне болести Касиндо и Институт за физијатрију и рехабилитацију Илиџа, који се издвајају из састава Универзитетског медицинског центра Сарајево, Општа б. Фоча, која се издваја из Регионалног медицинског центра „Пролетерских бригада Фоча", Психијатријска б. Соколац, Војна б. „Коран" и Војна б. „Жица", Блажуј. Одлуком Владе РС од 2000, један од клиничких центара у РС је и КЦ Српско Сарајево. КЦ Мед. ф. Сарајево послује под називом КЦ Српско Сарајево, а 2004. мијења назив у КЦ Источно Сарајево и чине га три организационе јединице: Клинике и болничке службе у Касиндолу, Клинике и болничке службе у Фочи и Психијатријска клиника у Сокоцу. КЦ обавља најсложенију дијагностику и лијечење на секундарном и терцијарном нивоу и наставна је база Мед. ф., Стоматолошког факултета и Факултета здравствене његе.

Општа болница Приједор. Медицински центар „Др Младен Стојановић" основан је 1968. и интегрисао је здравствене службе на територији цијеле општине Приједор. Модерна болничка зграда изграђена је 1985. Б. је до 1994. егзистирала унутар радне организације „Др Младен Стојановић" у чијем су саставу поред б. били и Дом здравља Приједор и Градска апотека. Одлуком Владе РС 1994. основана је Општа б. Приједор.

Општа болница Добој „Свети апостол Лука", основана Одлуком Владе РС 1994, правни је насљедник Регионалне б. Добој, основане 1952.

Општа болница Требиње основана је Одлуком Владе РС 1994. Функција наведене б. је пружање консултативно-специјалистичке и болничке здравствене заштите за становништво Требиња и осталих градова у Источној Херцеговини. Располаже са 168 кревета.

Општа болница Невесиње формирана је 1992. у просторијама Дома здравља Невесиње. Потребна медицинска опрема, санитетски и потрошни материјал за почетак рада б. обезбјеђени су из робних резерви и донација. Одлуком Владе РС од 1996. основана је Јавна здравствена установа Општа б. Невесиње, која је наставила с радом у просторијама које је до тада користила б.

Општа болница Зворник. Прва б. у Зворнику за вријеме аустроугарске окупације подигнута је на Фетији, за потребе војног гарнизона, али је служила и цивилном становништву до краја I свјетског рата. Нова зграда изграђена је 1933, а 1956. формиран је дом здравља који 1971. прераста у Медицински центар Зворник. Зграда са додатних 6.000м² простора саграђена је 1985. Општа б. Зворник је основана 2005.

Општа болница „Свети врачеви" Бијељина. Оснивачем модерне медицинске заштите становништва у Бијељини смарта се Јакоб Кохут. Он је био први доктор медицине Бијељинске б. која је отворена његовом заслугом 1880, у згради која се налазила на земљишту које сада припада болничком комплексу. Нови објекат изграђен је 1931 (данас стара зграда б.). Општа б. „Свети врачеви" Бијељина основана је Одлуком Владе РС 1994.

Општа болница Градишка. Тридесетих година XX в. у првој згради б. отвара се Дом народног здравља. Градња бановинске б. почиње 1939, а 1946. она има 15 кревета, док се са градњом нове б. почело 1972, а 2011. отворена је нова зграда. Општа б. Градишка основана је Одлуком Владе РС 1994.

Институт за јавно здравство обавља своју дјелатност од 1929, као Хигијенски завод у оквиру Врбаске Бановине, који настаје спајањем Дома народног здравља и Самосталне бактериолошке станице, као социјално-медицинска и амбулантно-диспанзерска здравствена установа. Влада РС оснива 1993. Завод за здравствену заштиту за подручје РС са сједиштем у Бањалуци. Институт за јавно здравство је јавна здравствена установа која обавља социјално-медицинску, хигијенско-еколошку, епидемиолошку и микробиолошку здравствену заштиту.

Завод за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић" налази се у Делибашином Селу и у Бањи Слатини. Зграда у којој је смјештен Завод у Делибашином Селу саграђена је 1913, а послије национализације 1954, претворен је у Центар за рехабилитацију тјелесних инвалида, чија је основна дјелатност болничка здравствена заштита из области физикалне медицине и медицинске рехабилитације са примјеном балнео фактора, производњом ортопедских помагала и ортопедском хирургијом. Комплексно лијечење одраслих пацијената обухвата лијечење и рехабилитацију реуматолошких, неуролошких, ангиолошких болесника, рехабилитацију особа са ортопедским, посттрауматским стањима и послије ампутације екстремитета. Завод је наставна база Мед. ф. и других сродних високошколских установа.

Ранко Шкрбић

Црна Гора. Болница „Данило I", Цетиње, прва б. у Црној Гори, подигнута је 1873, а идеја о њеној градњи јавила се 1871, кад је књаз Никола одлучио да се уновче разноврсни дарови које је Двор добио поводом рођења престолонасљедника Данила I и да се од тог новца подигне зграда државне б. Тада је била једна од највећих грађевина на Цетињу. Зграда б. дограђена је у периоду 1910–1912, чиме је њен капацитет повећан на око 120 кревета. Данашња б. „Данило I" је општег типа, у којој ради и црногорски Центар за хуману репродукцију (вантелесна оплодња).

KБЦ Црне Горе, Подгорица. Од 1926. подгоричка б. била је у Дворцу Краља Николе на Крушевцу, преко пута садашње локације КЦ. Поред Дворца саграђен је павиљон за инфективне болести. КЦ Црне Горе основан је пре 35 година, а његова претеча је Медицински завод Титоград, настао 1963, спајањем старе б. на Крушевцу и Дома здравља. Временом је Центар израстао у савремену установу високог и комплексног стручно-едукативног профила и нивоа, која запошљава скоро 2.000 радника, обезбјеђујући здравствену заштиту у више од 35 специјалистичких и субспецијалистичких области. Организациону структуру Центра чине Институт за болести дјеце, 14 клиника са 68 одјељења и 8 центара, поликлиничке службе из области медицине и стоматологије итд. Центар располаже са преко 800 кревета. У Центру се спроводе високоспецијализована дијагностика, лијечење и консултативна специјалистичка и субспецијалистичка здравствена дјелатност. КЦ је такође и медицински научноистраживачки центар и наставна база Мед. ф. Универзитета Црне Горе и образовна база за медицинске сестре-техничаре за средње и више медицинске школе.

Завод за здравствену заштиту мајке и дјетета (Дјечја клиника) у Подгорици основан је 1962. по савременом концепту који обезбјеђује комплетну здравствену заштиту мајке и дјетета и обједињује превентивни и болнички рад. Творац овог концепта био је Вукан Чупић, професор Мед. ф. у Београду.

Котор. Први хоспитал познат је још 1372. Поред цивилне, у Котору је постојала и војна б., од којих се једна помиње већ 1668. И данас се у близини цркве Св. Јосипа налази зграда у којој је 1414. било находиште. Војну б. ће добити тек 1875, али с правом лијечења и цивилних лица. Општа б. у Котору је реорганизована 1955.

Општа болница у Никшићу. Прва градска б. у Никшићу основана је 1887. Названа је „Књегиња Зорка", по кћерки књаза Николе Зорки Карађорђевић, која је новцем од поклона добијених на венчању адаптирала и опремила б. са 15 кревета. Била је смештена у преуређеној бившој турској касарни. Године 1997. Никшић добија данашње болничке објекте и постаје модеран здравствени центар.

Болница „Васо Ћуковић", Рисан саграђена је у периоду 1938–1941, донацијом мештанина Васа Ћуковића. По завршетку рата, до 1949, радила је као Општа б. за подручје Боке Которске, а од 1949. као б. за коштано-зглобна обољења међурепубличког карактера. Године 1968. добија Неурохируршко (прво у Црној Гори) и Неуролошко одјељење, са пратећом физикалном терапијом. Послије земљотреса 1979. б. је обновљена и реконструисана.

Институт за физикалну медицину, рехабилитацију и реуматологију „Др Симо Милошевић", Игало, водећа институција за интердисциплинарну рехабилитацију дјеце и одраслих у региону. Зачетник је модерне физикалне и превентивне медицине, рехабилитације, таласотерапије и велнеса. Основан 1949, Институт данас располаже са око 1.600 кревета у више објеката различитог стандарда, укупне површине 86.000 м². У склопу Института налази се и вила „Галеб". Институт је члан Универзитета Црне Горе, наставна јединица Мед. ф. у Подгорици. Виша физиотерапеутска школа при Институту отворена је 1983. У саставу Института је и Висока школа сестринства „Краљица Јелена".

Општа болница „Блажо Орландић" у Бару. Зачеци организоване здравствене службе у Бару потичу још из 1923, када се оснивају прве антималаричне станице. Зграда б. завршена је 1949, када је престала са радом привремена б. на Пристану. Била је то, тада, модерна б. површине 1.800 м² са капацитетом од 80 постеља. Нова б. завршена је средином 1975. Капацитет нове б. је 170 кревета.

Болница Мељине, Херцег Нови. Војна б. у Мељинама почела је са радом средином XIX в. Лијечење грађана у овој б. било је повремено. На основу документа из Архива Херцег Новог сазнаје се да је Заповједништво ратне луке Херцег Нови 1919. на молбу општинске управе одобрило лијечење цивила у овој б. Послије II светског рата Војна б. Мељине била је једина војна б. на простору Црне Горе, Дубровника и Требиња и њихове околине у којој су лијечена војна лица и породице војних старјешина. Крајем 70-их година XX в. дограђен је Центар за лијечење и рехабилитацију кардиоваскуларних обољења, а од 2003. отворено је гинеколошко-акушерско одељење.

Општа болница Беране. Организована здравствена служба утемељена је у овом крају 1919. формирањем б. у Беранама, али је тек 1927. саграђена намјенска зграда. Током II свјетског рата б. је спаљена, а нова болничка зграда саграђена је 1963. Претходне, 1962. дошло је до обjедињавања свих здравствених установа са подручја општине у Медицински центар ,,Др Ника Лабовић" који је почео са радом 1963. Тако је било све до септембра 1991, када је Медицински центар реорганизацијом подјељен  на Општу б. Беране и Дом здравља који је задржао име ,,Др Ника Лабовић".

Општа болница Бијело Поље. Војна б. основана је 1914, а прва цивилна б. 1923, са капацитетима од 30 кревета, који су били смештени у баракама у Никољцу. На Медановићима 1945. оснива се нова б. стационарног типа капацитета 150 кревета. Године 1962. интеграцијом Дома здравља, б. и Апотеке, формиран је Медицински центар, а од 1992. Општа б. функционише као јавна здравствена установа.

Специјализована болница за плућне болести „Др Јован Булајић", Брезовик, Никшић основана је 1951. Она је организована и регистрована као јединствена здравствена установа са поликлиником и павиљонима у свом саставу. Поред здравствене, у овој установи се врши и образовни и научно-истраживачки рад. Установа је наставна база Мед. ф. у Подгорици. Болнички комплекс данас чини шест организационих јединица.

Специјална болница за психијатрију, Доброта, Котор има сљедећа одјељења:  Ургентно, Одјељење за лијечење болести зависности, Акутно мушко и акутно женско одјељење, Судско, Хронично мушко и Хронично женско и Рехабилитационо одјељење.

Михаило П. Миљанић

ИЗВОРИ: Закон о здравственој заштити. СГ Ре-публике Србије, 107/2005, 72/2009, 88/2010 и 99/2010; Уредба о плану мреже здравствених установа, СГ Републике Србије, 24/10; Здравствено-статистички годишњак Републике Србије 2009, Бг 2010; ИССН 2217-3714; Ка изради националног здравственог рачуна Србије: Процена приватног сектора у здравству, Бг 2010.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Драгићевић, Прилог историји санитета у Црној Гори, Цт 1948; Ј. Кујачић, Прилози историји здравствене културе Црне Горе до краја 1918. године, Бг 1950; Б. Јанкулов, „Медицина у преисторијском добу", МП, 1953, 6; Л. Станојевић, „Болничко уређење у једном средњевековном манастиру", МП, 1953, 5(4); Р. В. Катић, „Порекло световне медицине средњевековне Србије", МП, 1955, 8; Медицина код Срба у средњем веку, Бг 1958; М. Протић, Развој здравствене службе и апотекарства у Црној Гори у прошлости, Тг 1962; В. Станојевић, „Антички медицински трагови на тлу Југославије", Pro Medico, 1960/63, 2(IV); „Илирска и Трачанска медицина", Acta Hist. Med. Pharm. Vet., 1962, 2(1); Р. Катић, Српска медицина од IX до XIX века, Бг 1967; Д. Кастратовић, Историја медицине Пожаревачког округа (1822–1914), Пожаревац 1981; Б. Пешић, Здравствена служба и здравствена култура Подгорице, Пг 1995; В. Цуцић, С. Симић, „Основни принципи организације здравствене службе", С. Симић, „Болничка заштита – организација и функционисање савремене болнице", у: Социјална медицина, Бг 2000; Б. Вуковић, Историја медицине кроз праксу, Пг 2002; Ф. Шоћ, Народна и научна медицина у Црној Гори до 1916, Пг 2002; М. Игњатовић, „Зачеци медицине, хирургије и ратне хирургије на тлу Србије у преисторији и у старом веку", ВП, 2003, 60(1); „Војна хирургија у Србији у средњем веку", ВП, 2003, 60(2); М. Савићевић (ур.), Професори Медицинског факултета у Београду од оснивања до педесетих година XX века, Бг 2003; М. П. Миљанић, Црногорски љекари до 1918 – прилог историји црногорске медицине, Пг 2006; М. Игњатовић, „Опште и санитетске околности у Србији пре оснивања Српског лекарског друштва", САЦЛ, 2007, 135(5–6); А. С. Недок, „Оснивање и почеци рада прве војне болнице у Београду", ВП, 2009, 663.

БОЛНИЧКА ОСНОВНОШКОЛСКА ОДЕЉЕЊА, посебне форме организованог институционалног образовања, тј. систематског школовања, које постоје за ученике који су привремено (у дужем периоду) или трајно смештени у болницама или су на кућном лечењу. Један од облика јесу хомогена или комбинована одељења при болницама, која организационо припадају основним школама у граду (нпр. у болници у Ужицу). Други, педагошки оправданији и организационо целисходнији облик јесте постојање посебне основне школе која има своју управну зграду, наставна средства и опрему, директора, учитеље и наставнике, школског педагога, психолога и дефектолога, све што одликује једну савремену и развијену основну школу, осим што су ученици смештени у градским болницама или у породичним кућама, па уместо да ученици одлазе у школу, наставници долазе њима. Такав пример је Основна школа за децу на болничком и кућном лечењу „Др Драган Херцог" у Београду, која је основана 1969.

ЛИТЕРАТУРА: Монографија поводом 40 година основне школе „Др Драган Херцог" (1969--2009), Бг 2009.

Н. Трнавац